„Човјек није ништа друго него оно што од себе чини.“
Жан-Пол Сартр   

Фотографија 1: Панорамски поглед на Билећко језеро и лапидаријум стећака, савремено стање

У монументалном пејзажу Билећког језера, непосредно уз лапидаријум стећака, стоје остаци грађевине која дјелује као да одувијек припада том призору. На први поглед, тешко је претпоставити шта је она била. Још теже – чега је требало да буде дио.

То је Завичајни музеј у Билећи, дјело једног од најзначајнијих архитеката Босне и Херцеговине 20. вијека – Јураја Најдхарта. [1]

Музеј је требало да буде само један дио много већег пројекта. Крајем шездесетих година Најдхарт је овдје замислио нови пејзаж: музеј и лапидариј, библиотеку, позорницу, ботанички врт, рибарски дом, хотел, мотел, купалиште, мост преко увале и просторе за спорт и одмор.

Пројекат је назвао „Камена огрлица“.

Готово ништа од тога није изграђено, осим зграде Завичајног музеја.

Да бисмо разумјели зашто су овај простор, пројекат „Камена огрлица“ и остаци овог објекта важни, најприје се морамо вратити у 1967. годину, а прије тога рећи неколико ријечи о камену.

Фотографија 2: Панорамски поглед на Музеј и лапидаријум стећака, савремено стање

„... Херцеговином влада камена архитектура, јер је камен најјефтинији. Не ради се о великим каменим блоковима, као у репрезентативној ренесанси, него о малим каменим коцкама. И управо ове мале мјере дају ону интимност плохи из које зраче домаћински, рекли бисмо народни угођаји.“
Јурај Најдхарт, Туристичка босанско-херцеговачка магистрала, Архитектура, Загреб, 1972.  

Фотографија 3: Извор Требишњице код Билеће (Дејанова пећина), 1890, аутор непознат 

У временима када је камен у Херцеговини представљао основно мјерило простора – временима народног градитељства (вернакуларне архитектуре) – њиме се није само градило, већ се и говорило. Стари градитељи знали су да камен није свуда исти: начин на који су га обрађивали и слагали разликовао је монументално од свакодневног, репрезентативно од интимног, простор за рад од простора за живот. Камен је истовремено био материјал, мјера, систем грађења, али и тумач живота – израз односа између човјека и простора који настањује.

Како се модернизовао начин грађења, тако је и камен постепено губио своју градитељску нужност. Остала му је, међутим, једна важна улога – прерастао је у чувара нашег знања и сјећања – у архив памћења.

Управо та улога камена постаће кључна као отпор забораву, који се могао десити усљед трансформације предјела средњег тока Требишњице 1967. године.

У прољеће и љето 1967. године овај херцеговачки простор постаје позорница радикалног заокрета. Изградња бране Гранчарево и формирање Билећког језера били су силовити манифести модерности који су долину Требишњице увели у нову технолошку еру. Надолазећа вода пријетила је да загуши вјековне наслаге – од римских локалитета у Панику, преко стећака, средњевјековних манастира, мостова из османског периода до традиционалне сеоске архитектуре. Та иста пријетња уништењем постала је катализатор до тада у Билећи невиђене научне и стваралачке мобилизације. Оно што је пријетило да избрише тај предио покренуло је његово најинтензивније истраживање. Тако ће стећци, извучени из анонимности крша, постати окосница пројекта етно-парка – прве велике замисли о обликовању простора за очување јавног сјећања у Билећи.

Јер, да није било стећака у Мистихаљу, Панику, Мирушама и Ораху, десило би се само оно што је Матија Винтерхалтер у свом опроштајном писму Требишњици жаловито осликао:

„...вода подупрта браном полако ће залити и потопити долину и сутјеске и пењати се уз суро стијење. И Требишњица ће себе саму загушити у големом језеру. И опет ће мир царевати над простором големе воде, воде коју је заробио човјек и дао јој неслућену снагу и претворио у милијарде руку...“
Матија Винтерхалтер, „Посљедња јесен понорнице Требишњице“, 1963. Природа 50/9-10, Загреб, 265-267.  

Фотографија 4: Требишњица, уље на платну, Живко Јањић 

Потапањем долине и нестанком питомог тока Требишњице и најпитомијих села подручја Билеће настао је сасвим нови предио чија је обала тек требало да добије своје просторно уобличење и мјесто у животу града.

У прољеће 1968. године, непосредно по завршетку засједања Раселовог трибунала, овај простор добија још један, специфичан слој значења – Жан-Пол Сартр је тог прољећа посјетио Билећу у друштву Владимира Дедијера. Лако их је замислити како, стојећи на падинама између Торича и Златишта, препознају у контрасту питомe Требишњице и сурових, огољених брда идеалан амбијент за Архив Раселовог суда, архив истине. Планирали су да то буде простор међународних сусрета интелектуалаца који су обликовали европску и свјетску мисао тих деценија.

Овај херцеговачки пејзаж тих 1967. и 1968. године постаје простор у коме се сустижу далекосежне миграције идеја: од париског егзистенцијализма, који, не случајно, у архајском призору огољеног крша тражи дом за Архив Раселовог суда, до лекорбизијеовских архитектонских кодова, који кроз Најдхартову руку траже помирење са древном тектоником камена. Билећа 1967. постаје раскршће на којем се, са готово невјероватном густином, сусрећу модернизација и насљеђе, међународна интелектуална сцена и локална животна стварност, модерна инжењерија хидроцентрале и древни херцеговачки протоклесар. На том раскршћу појављује се и архитекта Најдхарт – модерниста који у архајском херцеговачком предјелу тражи будућност и у камену препознаје много више од материјала.

Прича о пројекту етно-парка у Билећи почиње управо на том раскршћу.

Фотографија 5: Макета етно-парка у Билећи, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Фонд Јураја Најдхарта, Кутија 12, сиг. 39

Камена огрлица – неостварени пејзаж будућности 

Почетак пројекта уређења обале Билећког језера везан је за личну иницијативу – млади билећки архитекта Живко Јањић [2] позива Најдхарта да уобличи пројекат уређења обале језера. 

Тешко да су Билећани у том тренутку могли наслутити размјере онога што ће из тог потеза настати: силовита Најдхартова визија, која ће помирити интимност народног угођаја са футуристичким замахом модернизованог пејзажа.

1965. године завршена је  Јадранска магистрала према Дубровнику, туризам је јачао, а будуће Билећко језеро ушло је на списак излетишта из Дубровника.

Фотографија 6: Мапа, Јадранска магистрала, извор: аутор 

Тиме се формирао оквир у којем су се могле сусрести готово све области Најдхартовог дотадашњег рада. У пројекту етно-парка туризам, локални развој, културно насљеђе, пејзаж и савремена архитектура повезују се у јединствен просторни пројекат. 

„Програмом се предвиђа у пуном смислу рекреација духа и тијела, што треба да је у сретној равнотежи, и зато је цијели амбијент подијељен у три зоне: рекреација, етнопарк и стамбени појас. Предвиђени објекти свих трију зона треба да стварају у урбанистичко-архитектонској композицији атмосферу јужнохерцеговачког амбијента са плочама у виду шкиљевих наслага, са интимним просторима под ведрим небом.“
Јурај Најдхарт, „Камена огрлица око Билећког језера“, Ослобођење, Сарајево, 1968, стр. 6.  


Најдхарт је још замислио ауто-камп под перголом, дом риболоваца са рестораном и мријестилиштем, љетно купалиште на језеру са пловећим острвом, спорт на чамцима и једрилицама, базен за купање и такмичење са трибинама, позорницу за љетне игре, зоолошки врт, висећи мост – објекат разапет у кањону између Кулетине и стрмине на којој се данас налази музеј, ботанички врт са аутохтоним херцеговачким растињем, хотел, мотел, викенд насеље, хидроражњеве, објекте сеоске и грађанске културе и један мањи умјетни поток – „вода је душа насеља“.

Фотографија 7: Макета етно-парка у Билећи, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Фонд Јураја Најдхарта, Кутија 12, сиг. 39. 

Колико је Најдхарту био важан карактер простора одређен поднебљем, начином живота и начином грађења, говори и пажња с којом га је именовао. Архитектонско-урбани склоп Старог моста у Мостару и његове околине још 1953. назива „каменом агломерацијом“. Петнаест година касније, у Билећи, појављује се „Камена огрлица“. 

„Камена огрлица“ зато није само поетичан назив пројекта – она готово дословно описује његову диспозицију, пажљиво усклађену са сваком стрмином, надвишењем и увалом у потезу од Кулетине до подножја Торича.

Фотодокументација макете етно-парка снажно говори у прилог тези да је ријеч и о једном од Најдхартових најсинтетичнијих пројеката: привредно-урбанистичка стратегија повезује се са развојем туризма и новом економијом језера; архитектонски принципи са пејзажом и „миљеом“; „неписани закони“, културно насљеђе и обичаји са потребама савременог друштва; вернакуларне технологије са модерним.

Фотографија 8: Макета висећег мотела за пројекат етно-парка у Билећи, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Фонд Јураја Најдхарта, Кутија 12, сиг. 31. 

Најдхарт у пројекат уводи и изразито футуристичке технолошке замисли, укључујући лебдеће објекте-мостове. Насљеђено и пројектовано, локално и развојно, архаично и технолошко овдје не стоје као супротности, већ као дијелови истог просторног система.

Због тога „Камену огрлицу“ нећемо разумјети ако је посматрамо само као пројекат етно-парка. Она је прије свега била Најдхартов покушај да се пројектује нови херцеговачки пејзаж, пејзаж за будућност, који, нажалост, никада није остварен. 

Завичајни музеј 

Да је остварен цијели етно-парк, Завичајни музеј вјероватно данас не бисмо издвајали као посебну грађевину. Био би тек једна тачка у низу, међу библиотеком, мотелом, лапидаријем, позорницом, ботаничким вртом, домом риболоваца, павиљонима и мостом.

Данас, када од читаве замисли постоје само остаци музеја, управо они носе сјећање на цјелину, али можда још важније – на вријеме и околности у којима је настао. Мјера објекта музеја јесте мала, међутим, моменат у историји Билеће који представља није. 

Музеј данас постоји у два облика. Један је материјалан: грађевина чија се изворна просторна цјелина може наслутити тек у фрагментима. Други је сачуван у архиву АНУБиХ, архиву Татјане Најдхарт, али и у нацртима, скицама и сачуваној преписци Јураја Најдхарта са Живком Јањићем, насталој између љета 1968. и прољећа 1969.

Међутим, да бисмо правилно испричали причу из архивске грађе, најприје се морамо запитати: шта за архитекту, какав је био Најдхарт, који је читавог живота проучавао однос традиције и савремености, значи наслиједити једну градитељску културу?

Шта заправо насљеђујемо у архитектури – материјал и форму, технику грађења, знање које ју је произвело, однос према мјесту или принципе способне да трају и након нестанка историјских околности у којима су настали? 

Скице за пројекат Завичајног музеја које су сачуване у преписци између Најдхарта и његовог сарадника Јањића показују да Најдхарт вернакуларно не разумије као репертоар облика које треба понављати или стилски реинтерпретирати, већ као интелигенцију народног градитељства коју треба сачувати. 

Фотографија 9: Изведени објекат Завичајног музеја у Билећи, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Фонд Јураја Најдхарта, Кутија 12 

Зид

Најпрецизније се то види у зидовима зграде музеја од шпар-бетона. Могли бисмо рећи да је шпар-бетон директан насљедник зида зиданог каменом. Вернакуларни херцеговачки зид споља је изведен од правилно клесаног камена, док је унутрашњост испуњена неправилним комадима мањег камена. Шпар-бетон  преноси исту интелигенцију грађења – споља је бетон, док се у унутрашњости штеди убацивањем ломљеног камена у бетонску смјесу.

Али трансформација се ту не завршава. На површину бетонског зида Најдхарт враћа камен: облутке из Требишњице или камени отпад. 

Шпар-бетон зграде завичајног музеја у Билећи би, дакле, данас ваљало вредновати као преношење градитељског знања из једног технолошког система у други, а пачворк (patchwork) структуру фасаде – различити формати камена, текстуре и фуге – као задржавање логике вернакуларног херцеговачког зида, чији ред произлази из односа различитих комада, а не из индустријског понављања једнаких елемената. 

„Бетонске плохе на главној фасади би требало оплеменити. Или крупним праним кулиром или онако како је то у Лабиринт бару крај Мостарског моста под. То су мали облуци 3–5 цм дугуљастог облика. Требало би што више разнобојних. Ако би ви задужили дјечаке пастире, они би Вам то могли масовно накупити. Можда не би било на одмет да користите отпатке од камена и да их слажете.......... Сада када он почне са стропом и надвојем, требало би то ријешити. Послије се то са жељезном четком очисти. Покушајте се о томе договорити са мајстором. Можда има у Требишњици већих облутaка“.
 Јурај Најдхарт, писмо Живку Јањићу, 1968, власништво породице Јањић  

Фотографија 10: Слободоручна скица Јураја Најдхарта, преписка између Јураја Најдхарта и Живка Јањића, 1967-1968, власништво породице Јањић 

Ту се трансформација зида не завршава. Зид се продужава, ломи и повија, прихвата кров; грађевина више није састављена од зида и крова, већ се они читају као један континуирани потез.

Сухозид авлије, овај пут зидан исконском традиционалном техником, наглашено органске форме, постепено се уздиже све до крова музеја. Тешко је одредити гдје престаје авлија и почиње објекат: исти зид припада и једном и другом.

Његов однос према терену притом није предвидљив. Зидови су час окомити на терен, час се косо у њему завршавају; понегдје остају наглашено хоризонтални насупрот паду терена, а другдје косим слогом камена додатно појачавају његов нагиб. Архитектура тако не прати крајолик дословно, већ на њега непрестано реагује. И фуге учествују у том процесу.

Заједно, зидови и њихове разнородне фуге, причају нам нешто много старије од саме форме: начин на који човјек гради када дуго живи са одређеним тереном и материјалом – прилагођава се, одступа, исправља, наставља и мијења правац.

Зато Најдхартова неправилност није декорација. Она је савременим језиком реконструисана интелигенција народног градитељства. 

Фотографија 11: Објекат Завичајног музеја у Билећи у изградњи, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Фонд Јураја Најдхарта, Кутија 12 

Кров

Са кровом Најдхарт прави можда најзанимљивији обрт. Узима готово архетипски двоводни камени кров херцеговачке куће и мијења само једно – сљеме поставља по дијагонали основе. Тим помјерањем традиционални кров прераста у скулптурални елемент модерне архитектуре, готово апстрактну форму, која ипак у себи чува јасан запис свог поријекла. 

Та једна промјена покреће све остале. Рогови, дијагонално постављени, заједно са косим стубовима и подупирачима граде просторни, готово скулптурални ансамбл који улази дубоко у унутрашњост музеја. А тој новој геометрији Најдхарт додаје сирово, тамно бајцовано дрво, да изгледа, како сам пише: „као у каквој сеоској кући опаљеној од дима“. Тако изразито модерна, готово апстрактна конструкција, истовремено носи текстуру и мирис традиционалне куће.

Кров је требало покрити каменим плочама, у традиционалној техници која је данас готово нестала, заједно са мајсторима који су је познавали. У Најдхартовој преписци нема бетонске кровне плоче; напротив, говори о дрвеној конструкцији и упозорава на велику тежину каменог покривача. Данашња кровна армиранобетонска плоча са високим бетонским гредама на крову очигледно је резултат измјене првобитног рјешења, док разлог те измјене – могуће управо тежина каменог крова – без додатне документације остаје само претпоставка.

Управо кров преноси једну од кључних теза објекта: културни континуитет не мора захтијевати континуитет наслијеђене форме; његова виталност може се огледати управо у способности наслијеђеног принципа да произведе нову форму. И бетонска лучна љуска улазне капије, без непосредног вернакуларног прототипа, може се разумјети на исти начин: насљеђе код Најдхарта није затворен репертоар историјских облика, него систем односа из којег је могуће произвести и оно што раније није постојало.

„Вјерујем да је кров у међувремену покривен. Треба га покривати са љепенком због смрзавања. Врло осјетљиво јер хладноћа долази и одоздо. .....
 ..... То је врло опасан детаљ. Ако није добро ријешен може Вам стално влажити, а то би било страшно. То треба да Ви са Омером ријешите. И ту се не смије штедјети. Иначе, ако нећете бити упорни, све ће касније по нашим главама. Молим да ми пишете како изгледа са летвама. Пошто је све у сировој грађи, можда и летве необрађене. Вјероватно ће требати само таман бајц. Тако да изгледа као у каквој сеоској кући опаљеној од дима (да би се што више неправилности изгубиле)“.
 Јурај Најдхарт, писмо Живку Јањићу, 1968, власништво породице Јањић  

Фотографија 12: Слободоручна скица Јураја Најдхарта, преписка између Јураја Најдхарта и Живка Јањића, 1967-1968, власништво породице Јањић 

Авлија, под, нише, огњиште, прозор

Најдхарт је током пројектовања од тадашњег директора музеја тражио прецизан програм и списак експоната, које, према сачуваној преписци са Живком Јањићем, по свему судећи није добио у облику који је захтијевао. Организација музеја се, дакле, развијала прије потпуне стабилизације збирке.

Велике камене плоче којима је поплочан простор авлије пред улазом, прелазе праг и настављају се као под музеја. Камен под ногама повезује терен, авлију и изложбени простор у једну просторну цјелину. Испред улазног платоа, авлија се разлаже у низ секвенци које прате падину. Поплочане површине смјењују се са херцеговачким растињем, терен се час прихвата, час коригује, а са сваком промјеном мијења се и карактер простора. Није ријеч само о једном дворишту, него о низу различитих односа између грађевине и крајолика.

Њих прати ободни сухозид са нишама и испустима за свакодневне предмете и алат. У њима се некада остављало, одлагало и чувало. У Најдхартовој замисли нише су биле медиј којима се посјетиоцу готово филмски преноси секвенца некадашњег живота.

У унутрашњости музеја централни зид у себи такође има нише, али оне постају мјесто за експонат. Висина централног зида пажљиво је одмјерена тако да организује изложбени простор и прими експонате, а да га не пресијече. Цијели унутрашњи простор тече и прелива се из амбијента у амбијент. Поглед прелази преко зида, простор остаје визуелно повезан, а сложена конструкција крова може се сагледати као цјелина.

У једном од углова треба да се нађе и огњиште са малим амбијентом за сједење. Поглед се затим кроз хоризонтални прозор продужава изван грађевине. Тај дугачки хоризонтални прозор најдиректније повезује објекат музеја са модернизмом који је преовладавао у архитектури тих деценија, јер његова улога је свјестан дугачки кадар – кадар новог билећког пејзажа.

Најдхартов прозор више не гледа према давнашњем пејзажу извора Требишњице, него према новом пејзажу – Билећком језеру.  

Не само то, он је требало да гледа и на нови херцеговачки пејзаж за будућност – „Камену огрлицу“.

Под којим ходамо, зид који користимо, ниша у коју одлажемо, ватра око које се окупљамо и прозор кроз који гледамо – оно што је некада чинило живот куће – код Најдхарта постаје средство којим вернакуларна градитељска култура може да говори из будућег времена, времена које више није њено.

Фотографија 13: Слободоручна скица Јураја Најдхарта, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Фонд Јураја Најдхарта, Кутија 12 

Лапидаријум стећака 

У архивском материјалу нема доказа да је Најдхарт заиста учествовао у организацији лапидаријума стећака, изложених непосредно уз музеј, какав је данас. Али оно што је сигурно из доступног архивског материјала: Најдхарт је музеј конципирао кроз нераскидиву просторну повезаност са лапидаријумом стећака.

Из преписке са Живком Јањићем, као и из слободоручних Најдхартових скица, сазнајемо да је позиција музеја првобитно била на равнијем терену и да се најприје улазило у музеј, потом у авлију и најпослије у сам лапидаријум. Из преписке је јасно и да је приликом реализације завладала стихија. Од планиране фазне изградње изведен је само један објекат, и то на мјесту које пројекат етно-парка није предвиђао – на самом рубу лапидаријума стећака. Ту изохипсе убрзавају и терен се стрмо обрушава према језеру.

Најдхарт ни у том моменту није одустао од везе између музеја и лапидаријума – прилагодио је организацију музеја и сад се из лапидаријума стећака улазило у авлију, потом у објекат, а цијели доживљај се завршавао погледом на нови пејзаж кроз дугачки хоризонтални кадар музејског прозора. 

Могло би се устврдити да објекат заправо никада није завршен: нису изведени скошени зидови на падини према језеру; није постављена дрвена кровна конструкција; димњак није доживио преправке које је Најдхарт тражио незадовољан изведеним; лапидаријум стећака је грубо раздвојен од објекта асфалтним техничким путем; дрвена пергола ни клупа у авлији никада нису изведене, као ни капије кроз које се излази у лапидаријум.

Иако изведено стање суштински одступа од оригиналне замисли, лапидариј и музеј међусобно резонирају чак и данас, када је грађевина готово потпуно девастирана. Стећци појачавају архетипско у музеју, док Најдхартова архитектура у стећцима изоштрава управо оно што савременом оку дјелује готово модерно – сведеност, апстрактност и артифицијелност њихове камене форме. 

Та резонанца можда упућује на нешто трајније од историјског тренутка: на непролазност онога што настаје из дубоког разумијевања материјала од којег је саздано и мјеста којем припада. 

Шта данас насљеђујемо? 

Завичајни музеј остао је једини материјални документ пројекта „Камена огрлица“ и данас и сам припада насљеђу које је некада покушавао да протумачи.

Управо зато питање његове реконструкције превазилази враћање изгубљеног изгледа музеја. Документ из Наре [4]  изричито проширује изворе за процјену аутентичности на форму и обликовање, материјал, употребу и функцију, традицију и технику, локацију и окружење, као и друге унутрашње и спољашње факторе. У савременој расправи унутар ИЦОМОС-а [5] истовремено је експлицитно упозорено да потцјењивање материјалне аутентичности може отворити простор произвољним реконструкцијама „у стилу“ које само површно личе на оригинал.

За Билећу из тога произлази прецизан методолошки захтјев: прије одлуке о томе шта физички враћати потребно је установити шта је документовано, шта је заиста изведено, шта припада каснијим интервенцијама, шта је Најдхарт сам покушавао да коригује, а шта данас можемо само интерпретативно претпоставити.

Сачувана грађевина, скице, нацрти и преписка са Живком Јањићем пружају за то изузетну основу, али истовремено показују да „изворно стање“ није саморазумљива историјска тачка којој се можемо вратити. Између пројектоване замисли и данашњег објекта налазе се изведено стање, Најдхартове накнадне корекције и касније интервенције, па би озбиљна реконструкција морала најприје утврдити шта је у тим различитим слојевима носилац културне вриједности, а тек потом одлучивати шта реконструисати, а шта конзервирати и сачувати као свједочанство историје самог објекта.

Најдхарт је показао да насљеђе херцеговачке градитељске културе није садржано само у материји и форми, него и у знањима и односима које је могуће пренијети кроз трансформацију. Данас је и сам резултат тог тумачења постао предмет насљеђивања.

Тада Сартрова реченица с почетка добија прецизан смисао. Ако човјек није одређен само оним што му је дато, него и оним што од датог чини, ни насљеђе није исцрпљено оним што је из прошлости физички доспјело до нас. Ослоњени на Сартра могли бисмо устврдити да се насљеђе успоставља и кроз поступке којима прошлост препознајемо, вреднујемо, тумачимо, штитимо и предајемо даље.

Та тврдња не допушта произвољност, већ уводи одговорност. Стећци су кроз дуго историјско трајање постали насљеђе Билеће; Најдхарт је наслијеђену градитељску културу прочитао из перспективе свог времена и произвео нови архитектонски слој. Данас је тај слој пред нама као нови предмет интерпретације и заштите. Насљеђе, према томе, није само оно што нам прошлост оставља, него и резултат одлука које свака садашњост доноси о прошлости, о томе шта и како преносимо у будућност. Насљеђе је оно што од њега чинимо.

Захваљујем др Љиљани Благојевић на помоћи и разговорима који су пратили настанак овог текста.

Захвалност дугујем и породици Јањић на увиду у преписку Јураја Најдхардта са Живком Јањићем из периода 1967–1968. године.

Милка Гњато

Референце: 

[1] Најдхарт, Јурај (1901–1979). Архитекта, урбаниста, теоретичар и педагог, једна је од кључних личности модерне архитектуре Босне и Херцеговине. Рођен је 1901. године у Загребу, а архитектуру је завршио 1924. на Академији ликовних умјетности у Бечу, гдје се школовао код Петера Беренса. Од 1932. до 1936. ради у Паризу код Ле Корбизјеа, гдје учествује и на његовим великим урбанистичким пројектима и студијама.

Крајем тридесетих година Најдхарт своје дјеловање све снажније везује за Босну и Херцеговину, а након Другог свјетског рата архитектонски, урбанистички, истраживачки и педагошки рад развија првенствено у Сарајеву.

Његов опус обухвата изузетно широк распон мјерила – од ентеријера, куће и стамбеног насеља до јавних грађевина, градских цјелина и територијалног промишљања Босне и Херцеговине. Међу његовим значајним студијама управо „Туристичка БХ магистрала“ показује ширину тог погледа, у којем архитектура престаје бити само појединачна грађевина и постаје дио размишљања о простору у већем мјерилу.

Средишње мјесто у Најдхартовом раду заузима однос модерне архитектуре према градитељском насљеђу Босне и Херцеговине. Са Душаном Грабријаном објавио је 1957. године књигу „Архитектура Босне и пут у савремено“, у којој се локални контекст, традиционално градитељство и захтјеви савременог доба разматрају као дијелови истог архитектонског питања.

Међу његовим значајним остварењима и пројектима налазе се радничка и стамбена насеља у Босни и Херцеговини, Скијашка кућа на Требевићу, Филозофски факултет и урбанистичко рјешење Маријин Двора у Сарајеву, као и комплекс зграда републичких органа и Скупштине Босне и Херцеговине. Његов рад обухватио је и урбанистичке планове и студије бројних градова и насеља. 

[2] Јањић, Живко (1937–2017). Архитекта, урбаниста, писац и умјетник, рођен је 1937. године у Билећи. Дипломирао је 1965. на Архитектонском факултету Универзитета у Сарајеву. Током студија сусреће Јураја Најдхарта, свог професора, чији ће приступ архитектури снажно утицати на његов даљи професионални пут.

По завршетку студија враћа се у Билећу, гдје од 1965. до 1967. ради у Општини, а затим до 1969. у Комуналној радној организацији. Управо у том периоду учествује у раду на Најдхартовој замисли етно-парка у Билећи. О том искуству, Најдхартовом начину пројектовања и настанку пројекта касније ће писати из непосредног сјећања у књизи „Архитектура?“, у поглављу „Етно парк и сјећање на Најдхарта“.

Од 1969. до 1971. ради у Бироу за изградњу Дубровника, а од 1971. до 1990. у Заводу за пројектовање и урбанизам Херцег Новог. Његов рад обухвата архитектуру и урбанизам различитих мјерила – од појединачних јавних и стамбених објеката до детаљних урбанистичких планова Бијеле, Игала, Рисна, Радановића и Петровца. Међу његовим најзначајнијим остварењима је Дворана „Парк“ у Херцег Новом, за коју је 1987. године добио Републичку Борбину награду за архитектуру.

Поред архитектуре и урбанизма Јањић се бавио сликарством, музиком и књижевним радом. Објавио је више књига, међу којима „Земља Херцегова“ (1994) и „Архитектура?“ (2010).

За историју Завичајног музеја у Билећи Јањић има посебно мјесто: као млади билећки архитекта и непосредни учесник догађаја оставио је једно од ријетких свједочанстава о Најдхартовом раду на етно-парку и околностима у којима је пројекат настајао. 

[3] Идентификација шпар-бетона и цјелокупног састава зидова зграде музеја, заснива се на непосредном увиду у постојеће стање објекта. Рушевно стање и оштећења зидова омогућавају увид у њихову структуру, односно присуство крупнијих комада ломљеног камена у бетонској маси, као и завршни структурни слој зида од комада ломљеног камена димензија око 20–30 цм. Теренски увид ауторке текста, Билећа, 2025. 

[4] ICOMOS, „The Nara Document on Authenticity“, Nara Conference on Authenticity in Relation to the World Heritage Convention, Nara, Japan, 1–6 November 1994, посебно чл. 9–13.

[5]  Crișan, Rodica (2018) „Uses and Abuses od Reconstruction“ ICOMOS University Forum, 1. pp. 1–19. ISSN 2616-6968 [Article]

Извори

  1. Најдхарт, Јурај, „Туристичка босанско-херцеговачка магистрала“, Архитектура (Загреб), 1972.
  2. Грабријан, Душан; Најдхарт, Јурај, „Архитектура Босне и Херцеговине и пут у сувремено“, Државна заложба Словеније, 1957.
  3. Најдхарт, Јурај, „Камена огрлица око Билећког језера“, Ослобођење, Сарајево, 7. 12. 1968, стр. 6, пасус 11.
  4. Писма Јураја Најдхарта Живку Јањићу, 1967–1968, власништво породице Јањић.
  5. Јањић, Живко, „Архитектура“, Инжењерска комора Црне Горе, Подгорица, 2010.
  6. Јањић, Живко, „Инвестициони програм за изградњу зграде музеја са некрополом у Билећи“, Билећа, 1968.
  7. „Заштита споменика културе и природних ријеткости у долини Требишњице“, Наше старине, VIII, Завод за заштиту споменика културе и природних ријеткости НР Босне и Херцеговине, Сарајево, 1962, стр. 5–60.
  8. Винтерхалтер, Матија, Посљедња јесен понорнице Требишњице, Природа, 50/9–10, Загреб, 1963, стр. 265–267.
  9. Затрић-Шаховић, „Geography of Architecture and ‘The Way to Modernity’: Juraj Neidhardt’s Regionalism in Early Socialist Yugoslavia“, докторска дисертација, ETH Zürich, 2020.
  10. Затрић, Мејрема, „Synthesis of the Arts with the Region: Juraj Neidhardt’s Sculptural Architecture of the 1960s within Regional Planning of Tourism“, Docomomo Journal, бр. 72, 2024, стр. 90–95, DOI: 10.52200/docomomo.72.11.
  11. Затрић, Мејрема; Новаковић, Невена, „Heritage in Danger: Built Work of Juraj Neidhardt“, Docomomo Journal, бр. 72, 2024, стр. 100–102, посебно стр. 102.
  12. Карлић-Капетановић, Јелица, Јурај Најдхарт: живот и дјело, Сарајево: Веселин Маслеша, 1990.
  13. ICOMOS, „The Nara Document on Authenticity“, Nara Conference on Authenticity in Relation to the World Heritage Convention, Nara, Japan, 1–6 November 1994, посебно чл. 9–13.
  14. Crișan, Rodica (2018), „Uses and Abuses of Reconstruction“, ICOMOS University Forum, 1, pp. 1–19, ISSN 2616-6968 [Article].
Аутор

Гњато, Милка

Просторни обухват

Билећа

обала Билећког језера

Херцеговина

Босна и Херцеговина

Временски обухват

20. и 21. вијек

Тема
  • завичајни музеј
  • Јурај Најдхарт
  • музејска архитектура
  • Камена огрлица
  • заштита баштине
Локација
42.86588400, 18.42086900
Prikaži na mapi Још из категорије