Професор Вејн Ш. Вучинић, у завичају познат као Војо Вучинић, живио је живот који је повезивао два удаљена свијета: камените предјеле источне Херцеговине и универзитетске кампусе Калифорније. Његова прича говори о исељавању, образовању и изузетним академским достигнућима, али и о повратку – не само физичком већ и повратку кроз истраживање, сјећање и одговорност према предјелу који је обликовао његово дјетињство.
Вучинић је рођен 1913. године у Бјуту, у Монтани, у породици досељеника из Херцеговине. Након што је као мало дијете остао без родитеља, послат је назад преко Атлантика, па је дио дјетињства провео код рођака у Херцеговини. Села, људи и крашки предјели подручја Требишњице нису били само мјеста с којима се касније сусрео као научник: били су дио његовог дјетињства.
Као тинејџер вратио се у Сједињене Америчке Државе. Упркос тешким почецима, изградио је изузетну академску каријеру. Након студија на Универзитету Калифорније у Берклију, постао је професор на Универзитету Станфорд, гдје је одиграо важну улогу у утемељењу руских, словенских и источноевропских студија. Генерације студената одмила су га звале „чика Вејн“. Ипак, Херцеговина никада није нестала из његовог живота. Деценијама касније, када је изградња хидроенергетског система на Требишњици запријетила да избрише дио предјела који је памтио, Вучинић је постао један од покретача амбициозног међународног подухвата да се тај предио документује прије подизања нивоа воде.

Заоставштина Данице и Зоре Вучинић

Заоставштина Данице и Зоре Вучинић

Заоставштина Данице и Зоре Вучинић

Заоставштина Данице и Зоре Вучинић
Прије него што је долина нестала
Током шездесетих година 20. вијека долина Требишњице доживјела је једну од највећих промјена у својој новијој историји. Изградња бране Гранчарево и стварање Билећког језера значили су да ће под водама језера нестати села, путеви, њиве, гробља и археолошка налазишта који су настајали током вијекова, а у неким случајевима и миленијума. Археолозима и локалним установама за заштиту баштине вријеме је истицало. Вучинић је о угроженој баштини овог краја размишљао већ неколико година прије потапања. У приједлогу припремљеном 1962. године залагао се за то да се истраживачи што прије придруже југословенским стручњацима који су радили у долини Требишњице. До јануара 1966. године његова забринутост постала је још израженија. У писму антропологу са Станфорда Теодору Макауну објаснио је да се очекује потапање двадесетак села и бројних археолошких споменика. Издвојио је Паник, Орах, Мистихаљ и Чепелицу као мјеста на којима је још много тога требало истражити.
Вучинић није био археолог. Његов допринос био је другачији, али на крају подједнако важан: знао је како да окупи људе. Користио је своје академске контакте да повеже научнике и установе у Југославији и Сједињеним Америчким Државама, помажући у окупљању међународног тима и обезбјеђивању финансијске подршке. Преко своје мреже контаката повезао се с Робертом Ерихом, Алојзом Бенцем и Земаљским музејем у Сарајеву, док је подршка у Америци тражена преко установа међу којима су биле институција Смитсонијан и Музеј Пибоди при Универзитету Харвард.
Једна од његових најважнијих сарадница била је Маријан Венцел, већ тада међународно призната истраживачица средњовјековних надгробних споменика, стећака. Вучинић је одмах схватио да велике скупине стећака у угроженом предјелу морају бити суштински дио пројекта. Пишући о Вучинићевој привржености овом крају, Венцел се присјетила да су људи у Југославији његову бригу за мјесто у којем је провео младост описивали ријечима „особито племенито“. Додала је да је тај израз тешко превести на енглески језик тако да се у потпуности пренесе његово значење, јер се њиме снажније изражавају искрено поштовање и дивљење нечијој племенитости.
Археологија у трци с временом
До љета 1967. године пројекат „Требишњица“ постао је права трка с временом. Преговори о дозволама и финансирању још су трајали, иако се планирано потапање приближавало. Вучинић и Венцел настојали су да преко музеја, универзитета, амбасада, државних установа и личних контаката обезбиједе наставак пројекта. Само неколико седмица прије планираног почетка теренских радова, коначно одобрење и даље је било неизвјесно. Онда су, у августу 1967. године, једне југословенске новине објавиле драматичну вијест: „Стећци неће бити потопљени!“ Заштитна ископавања коначно су могла да почну.
Пројекат је окупио југословенске и америчке археологе, историчаре, студенте и локалне раднике. Био је то велики заједнички подухват, а не тек америчка експедиција. У првој кампањи учествовало је око 35 археолога и истраживача, заједно с више од 100 радника из Билеће и Требиња. Задатак је био огроман: забиљежити, ископати и разумјети што више прије него што трагови вишевјековног људског присуства нестану под водама језера.
Праисторија, римски Паник и средњовјековни предио
Заштитна ископавања открила су колико је предио Требишњице био вишеслојан. У Чепелици и Ораху археолози су истраживали праисторијске гробне хумке. Ови споменици сачували су трагове заједница које су насељавале овај крај много прије писане историје. У Панику су ископавањима откривени значајни римски остаци, укључујући велико насеље и гробље. Једно од најзначајнијих открића био је велики комплекс римске виле украшен фрескама и мозаицима. Међу њима се издвајао изузетан мозаик с приказом Орфеја окруженог животињама, птицама и растињем, дјело које је свједочило и о богатству насеља и о његовим везама са ширим римским свијетом. У Мистихаљу је тим истраживао значајно средњовјековно гробље са стотинама стећака, као и цркве и старије архитектонске остатке. Од приближно четири стотине стећака, око двије стотине било је обухваћено археолошким истраживањима, док су масивни камени споменици мјерени, документовани и проучавани. Неки су тежили по неколико тона. Прикупљени су и људски остаци ради стручне антрополошке анализе.
Терминологија коју су користили тадашњи истраживачи и која се појављивала у штампи одражава научна схватања шездесетих година 20. вијека. Стећци су често називани „богумилским надгробним споменицима“. Данас се такво тумачење сматра преуским. Археолози стећке сагледавају као дио много сложенијег свијета друштвеног живота, вјере и погребних обичаја средњовјековног западног Балкана, а не као споменике који припадају искључиво једној вјерској заједници. Оно што, међутим, остаје неспорно јесте изузетна вриједност документације настале током заштитног пројекта. Без ње би знатан дио археолошког предјела уз некадашњу Требишњицу нестао готово без трага.
Више од археологије
Вучинић је разумио и да сама археологија не може сачувати све што се губило. Потапање није угрожавало само древне споменике. Расељаване су живе заједнице, села је требало да нестану, а породице да се преселе. Традиционалне грађевине, начини бављења пољопривредом, локални говор, одјећа, сјећања и свакодневни обичаји могли су остати без предјела који су им давали смисао.
Стога је Вучинић у плановима за пројекат предложио да се, уз археолошку грађу, биљеже усмена свједочанства и локална предања. Залагао се чак и за прикупљање етнографских предмета из села која је ускоро требало напустити. Његово размишљање било је изузетно далековидо. Упозоравао је да ће, када се становништво расели, бити много теже прикупити локална знања. Традиционални начин живота и рада брзо ће се мијењати, а веза између људи и мјеста могла би сасвим нестати. За Вучинића пројекат „Требишњица“ зато није био само подухват спасавања археолошке баштине: био је то покушај да се документује читав културни предио у тренутку његовог преображаја.
Друга кампања
Истраживања су настављена 1968. године, уз проширење и археолошког и етнографског дијела пројекта. Тим је истраживао додатне праисторијске тумуле у којима су се налазили керамика, метални предмети, оружје, алати и накит. Настављено је истраживање остатака из римског периода, као и средњовјековних цркава и гробаља. Ова истраживања показала су да долина Требишњице никада није била изолован предио. Хиљадама година кроз њу су пролазили људи, роба, идеје и културни утицаји, повезујући јадранску обалу с унутрашњошћу Балкана. Заштитним ископавањима стога је документовано много више од појединачних налазишта: она су показивала како су кретање људи, насељавање, сахрањивање, вјера и сјећање изнова обликовали тај предио.
Предио испод језера
Када се Билећко језеро напунило, географска слика позната генерацијама становника трајно се промијенила. Путеви су се завршавали у води, њиве су нестале, села ишчезла. Мјеста насељена вијековима постала су дио језерског дна. Неки споменици могли су бити физички премјештени или заштићени; многи нису. Оно што је преживјело јесу фотографије, теренски дневници, цртежи, карте, археолошке збирке, научне студије и сјећања људи који су познавали тај предио прије доласка воде.
Ниједан заштитни археолошки пројекат не може спасити све. Кампања на Требишњици није могла спријечити физички нестанак старе долине. Али је сачувала знање. А захваљујући томе што је то знање опстало, потопљени предио није сасвим нестао.
„Чика Вејн“
Вучинићева улога у пројекту није се сводила на административне послове, прикупљање средстава или организацију научног рада. Људи су га памтили. Историчар са Станфорда Норман Најмарк, који је у експедицији учествовао као млад студент, касније се присјећао ранојутарњих шетњи с Вучинићем кроз Требиње, прије почетка рада. Вучинић би с лакоћом разговарао с пекарима који су завршавали ноћну смјену и занатлијама које су започињале радни дан. Иако је тада већ био професор на Станфорду, међу људима овог краја осјећао се потпуно природно. Најмарк је памтио колико су брзо мјештани препознавали и прихватали „професора“. Пројекат је утицао и на једну генерацију младих научника. Будући историчари, међу којима су били Норман Најмарк и Томас Емерт, нека од својих најранијих непосредних искустава с Југославијом стекли су управо током експедиције на Требишњици. Најмарк је касније ово искуство описивао као важно за своје формирање, наводећи да је помогло да се обликује његова доживотна интелектуална повезаност с Југославијом и источном Европом. У том смислу, знање је путовало у оба смјера. Научници са Станфорда долазили су у Херцеговину да проучавају њену прошлост, али је и Херцеговина помогла да се обликују научници који су се враћали на Станфорд.

Заоставштина Данице и Зоре Вучинић
Војов повратак
У Вучинићевом животном путу има нечег нарочито снажног. Његова прича слиједила је пут познат многим херцеговачким породицама: исељавање, одвајање од завичаја и започињање новог живота на другом мјесту. Али исељавање није избрисало сјећање, јер је завичај носио са собом. Деценијама након преласка Атлантика, знање, познанства и академски положај које је стекао у Сједињеним Америчким Државама омогућили су му да нешто врати мјесту у којем је провео дио дјетињства.

Заоставштина Данице и Зоре Вучинић
Пројекат „Требишњица“ одвијао се и у вријеме Хладног рата, када су Југославија и Сједињене Америчке Државе припадале веома различитим политичким свијетовима. Ипак, археолози, историчари, студенти, музејски стручњаци и локални радници из обје земље сарађивали су јер су били суочени с истом неодложном стварношћу: напретком или, тачније, потапањем једног свијета.
Више од пола вијека касније, преписка, фотографије, карте, теренска документација и археолошке збирке сачуване у Босни и Херцеговини и Сједињеним Америчким Државама омогућавају да се ова изузетна епизода реконструише. Сама налазишта можда сада леже под Билећким језером, али њихове приче нису потопљене. Рад који је покренуо Војо Вучинић, а спровели многобројни југословенски и амерички археолози, студенти и мјештани који су се придружили пројекту, сачувао је дијелове некадашње долине Требишњице за будуће генерације. Данас нам ти дијелови омогућавају да погледом продремо испод површине Билећког језера и замислимо други предио под њим – села, путеве, гробља, римске виле, праисторијске хумке, средњовјековне цркве и њиве којима су некада пролазиле генерације људи. Предио који је Вејн Вучинић / Војо Вучинић некада познавао као свој дом. Његово насљеђе стога није само у археолошким открићима која је помогао да се остваре већ и у једној широј идеји: да баштину неког мјеста чине предио, споменици, предмети, сјећања и људи, те да њено очување понекад захтијева сарадњу која превазилази границе научних области, установа, држава и генерација. У долини Требишњице тај рад почео је прије самог потапања.
Саша Чавал