Хидроакумулација Билећко језеро је у овој 2026. години усљед дуготрајних суша и повећане производње електричне енергије, спала на најнижу коту. Напуштена села, куће, штале, млинови, путеви, сви други свједоци некадашњег богатог живота и културе израњали су крајем љета и током јесени. Људи су са успоменама на некадашње Завође кренули поново ка ријеци. Неки су понијели сјећања на приче својих предака, а неки фотоапарате у руци. Али ријеке није било. Међутим, остала је прича која се преобразила у легенду. Израњала је билећка Атлантида.
.jpg)
Снимио Мирко Лучић
Кренули су људи према кућама својих предака. Једни су понијели кафу да је попију у омеђинама породичног огњишта, други су пронашли сакривене косе за сијено, неки металну посуду, шпорет „фијакер“, каменицу, гробове... Било је оних који су имали среће да у собама водом расточених кућа, пред напојеном појатом или под стаблом дворишне мурве која већ шест деценија не листа, али јој стабло не труне, сусретну свога ђеда како пуши, чују забринути уздах своје бабе. Неки су чули дјечју грају и звона стоке која пасе. Када су пришли том бучном игралишту и том пашњаку који се у трену претворио у пустињску спржену и испуцалу кору, неки су видјели себе.
Већ седмицама долазе људи. Опрезно долазе јер је тешко ходати каменим тлом са кога је вода језера однијела сваку прашку некадашњих њива, винограда, башта, воћњака и пашњака. Опрезно су долазили као да иду у госте самим себи и свему своме што су већ давно напустили. Једнако опрезно као онда када су крајем шездесетих година кренули у егзодус, у присилно исељење, избјеглиштво.
У том покрету ка изгубљеном сви смо нашли оно што нам је вриједно. Нашли смо оно што наше животе може учинити извјесним, сигурним, чак постојаним. Лични документ да јесмо и оно што је прије нас било и трајни биљег да ћемо увијек бити. Културне слојеве живљења, грађења, привређивања, духовности, писмености, изражавања, пјевања, сликања, сагласја са природом, односа са ближњима. Нашли смо стазе, путеве, биљеге, међе, бразде, нашли трагове. Нашли смо културу; јер култура јесте сваки траг који човјек трајно остави иза себе и сваки траг који у свом покрету кроз живот држи испред себе.
Сви наши осјећаји током овог похода ка траговима прошлог живота уз Требишњицу сасвим тачно су сублимирани у елегичној химни „Требишњици“ Живка Жике Јањића, у извођењу Градског хора „Трибуниа“ из Требиња.