Трансхумантно сточарство је 2023. године уписано на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Реч је о организовању сезонског кретања сточара и сточарки са хиљадама животиња који се крећу традиционалним путевима. Ова старинска пракса проистиче из дубоког познавања пејзажа и људско-животињских интеракција. Требало би да будемо поносни на овако важно наслеђе! 

Појам

Сигурно већина зна шта је сир из мјешине, али готово никада на обзорје није изашла реч трансхуманца. Трансхумантно сточарство је специфично по томе што се не може окарактерисати као номадско, где се стока води по неправилним путањама кретања. У овој активности се прецизно зна где су сезонски пашњаци који се везују за одређене групе људи. Коришћење одређених летишта за испашу или места за зимовање стоке и људи у средњем веку повезани су са правима да се одређено подручје користи у складу са преовлађујућим феудалним нормама. Међутим, мора се рећи да нема јединствене регулативе која се односи на дужности и обавезе трансхумантних сточара у средњем веку. Власи/власи, као средњовековни сточари Балкана, који су били схваћени према правним и историјским изворима као раздвојена категорија у односу на земљораднике, често су у средњовековној Србији додељивани манастирима или црквама. Власи се појављују у писаним документима и као они који послују са Дубровником и појављују се у писаним изворима као настањени у дубровачком залеђу. Неке од ових породица су временом постале седелачке. 

Трансхуманца је форма специфичног сточарства које је на простору Балкана, па и конкретније источне Херцеговине засигурно била упражњавана у праисторији и средњем веку. Вероватно је и да су локалне заједнице могле да користе сточарске традиције и током римског периода. Трансхуманца је жива традиција коју данас у источној Херцеговини проучавају етнографи. 

Сир као бренд још у средњем веку

Путеви трансхуманце, нарочито у прошлости, су артерије у ширем систему у којем су функционисала сезонска кретања људи, животиња и материјалне културе. У средњовековним изворима се као сточари помињу влашки катуни као они који брину о животињама и узгајају стоку. Према једном тумачењу власи/Власи су друштвена група која се бави сточарством, а према другом виђењу, етничка заједница настала од предсловенских становника Балкана у Динарским планинама који су се професионализовали у области сточарства. Треба исказати опрез према искључивим позицијама у овом погледу, зато што постоје сведочанства да се бранио прелазак у ову друштвену категорију сточара кроз брак. Како год тумачили трансхумантне сточаре, мора се истаћи да су трпели у средњем веку својеврсну стереотипизацију због свог покретног стила живота. Сматра се да је 14. век био нарочито преломан за трансхумантне сточаре. Наиме, тада долази до економског раста услед интензивираног рударства и трговине, како због учешћа сточара у траспорту роба, тако и за потражњом производа попут сира, вуне и крзна. Ово је вероватно било праћено крчењем шума и ширењем ливада и пашњака што је имало последице по раст сточарског живота. Сир из мјешине или сир из мијеха и данас је симбол трансхумантног сточарства. Према истраживањима архивске грађе која је спровела Ђурђица Петровић, сир из балканског залеђа представљао је за Дубровчане у средњем веку врло важан производ, о чему сведоче бројни прописи везани за сиреве, трговину, количини која се сме поседовати. 

Кршевито окружење 

За боље разумевање трансхумантног сточарства неопходно је мислити и о динарским пределима у којима се ова пракса одвија. Динариди, који се протежу од северне Италије преко Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Косова до Албаније на југу, нису богати обрадивом земљом. Формирани тако да стварају планинске венце који су углавном од кречњачких стена, које су порозне, и такви да ограничавају раст биља. Природни ресурси су такође ограничени, а стрми стеновити планински венци стварају средину која је понекад опасна за сналажење. 

Не заборавите катун, али као друштвену формацију 

Баш у оваквом окружењу јавио се и катун као формација која се повезује са трансхумантним типом сточарства. За ову друштвену појаву знамо од средњег века, а у смањеном обиму и делимично измењена, она постоји и данас. Сезонска кретања стоке и људи представљају кључну карактеристику катуна. Током зиме, посебно на већим висинама, стока није у стању да преживи због оштријих климатских услова, па се сточари морају повући у низијске пределе где је клима погоднија и где има довољно хране. Насупрот томе, због климе и екологије низијских подручја ниских долина и обалних подручја, температура постаје превисока. Ови сточари су морали бити покретни, јер испаша стада брзо превазилази расположиве ресурсе пашњака. Пошто није било могуће обезбедити довољно хране или воде, због ограничених природних ресурса, стада су морала сезонски да се померају на своја летишта. О томе колико је стока била значајна за ове људе сведочи и то што их називају благом. 

Катунско сточарство се заснива на летњим и зимским резиденцијама до којих и од којих постоје добро утабaне руте где су се гониле овце, а понекад и козе, као и говеда и коњи. Неке од ових рута су још увек у употреби, само се данас користе камиони. Летњи пашњаци на планинама и зимски пашњаци у топлијим низијама и долинама. Због сезонског померања и договора о томе где се стока може напасати, трансхумантно сточарство захтева висок ниво друштвене организације. На неки начин, средњовековни катун је био оличење друштвеног и економског живота трансхумантних одгајивача стоке. 

Иако катун данас углавном препознајемо као форму специфичне традиционалне архитектуре (попут туристички познатог села Лукомир у Босни и Херцеговини), реч је о сложеном друштвеном систему макар када говоримо о средњем веку. У прошлости је сродство повезивало домаћинства у катуне. На челу катуна су углавном били старији мушкарци (катунари), па је и катун добијао име по том катунару. Катунови су се окупљали у своје више, самоуправно тело од неколико старешина или катунара, које представљало неку форму „скупштине“. Феудалне власти би именовала једног од катунара да делује као њихов представник. Он је био веза између самоуправе катуна и феудалних државних формација. Овај систем је обезбеђивао извесну друштвену аутономију Влаха унутар феудалног система балканских хришћанских држава. 

Трансхумантно сточарство је оставило сведочанство о дуговременом кретању животиња и људи, али и о другачијим стиловима живота који нам могу послужити да мислимо о будућности у ери климатских промена и савремених криза. Иако је данас то углавном индивудиални избор, испоставља се да је то један од бољих животних стилова на Балкану. 

Моника Милосављевић

Извори:

Filipović S. Milenko, (ur.) 1963. Simpozijum o srednjovjekovnom katunu odrzan 24. i 25. novembra 1961. g., Posebna izdanja, knj. II, Odjeljenje istorijsko-filoloskih nauka, knj. 1, Naucno drustvo SR BiH, Sarajevo.

Hrabak, Bogumil. 1981. "Razgranavanje katuna i stvaranje grupa katuna, odnosno plemena u nekadašnjoj Hercegovini (XIII-XV vek)", u: Predmet i metod izučavanja patrijahalnih zajednica u Jugoslaviji (Radovi sa naučnog skupa, Titograd, 23. i 24. novembra 1978. godine), Naučni skupovi 7, Odjeljenje društvenih nauka 3, 181-201. Titograd: Crnogorska akademija nauka i umjetnosti.

Isailović, Neven. 2017. "Legislation Concerning the Vlachs of the Balkans Before and After Ottoman Conquest: An Overview", in: State and Society Before and After Establishment of Ottoman Rule, eds. Srđan Rudić and Selim Aslantaş, Belgrade: Institute of History - Yunus Emre Enstitusu, 2017, 25-42.

Luković, Miloš. "Zakon vlahom (Ius Valachicum) in the Charters Issued to Serbian Medieval Monasteries and Kanuns regarding Vlachs in the Early Ottoman Tax Registers (Defters)", Balcanica Posnaniensia 22/1 (2015) 29-47.

Marković, Mirko. 2003. Stočarska kretanja na Dinarskim planinama. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.

Naumović, Slobodan, and Bogdan Dražeta. 2024. “‘Who Will Turn Me Away from the Sheep?’: Present State and Development Trends of Transhumant Pastoralism in Eastern Herzegovina in the 21st Century”. Etnoantropološki Problemi Issues in Ethnology and Anthropology 18 (4):1015–1058. 

Petrović, Đurđica. 1988. O siru u srednjovekovnom Dubrovniku. Istorijski glasnik 1-2, 7-28.

Pijović, Marko. 2021. Late Medieval Vlachs in the Western Balkans: Orality, Society and the Limits of Collective Identities, Balcanica Posnaniensia 28/1, 65-92.

Аутор

Милосављевић, Моника

Просторни обухват

Херцеговина

динарски простор

Балкан

Временски обухват

средњи вијек

новије и савремене пасторалне праксе

Тема
  • трансхуманца
  • катун
  • сезонска испаша
  • пасторални крајолик
  • сточарство
  • сир из мјешине
Сарадник

Vučurević, Gordana (translator)

Локација
43.27371800, 18.58476700
Prikaži na mapi Још из категорије