Од Билеће до Требиња, и кроз Попово поље, у којем је нестајала у понорима, текла је Требишњица површинским током. У географској литератури се помињала као  најдужа ријека понорница у Европи и једна од најдужих у свијету. Њен површински ток износио је 97 km,  а са подземним каналима дужина ове ријеке износила је 187 km.  Дужину подземних канала Требишњице још нико није тачно утврдио, мјерена су искључиво најкраћа растојања од њених понора до поновног избијања на површину, тако да су званични подаци о дужини њеног подземног тока мањи у односу на стварну дужину.

    Изградњом бране Гранчарево и формирањем Билећког језера, а затим изградњом бране Горица и формирањем Горичког, језера  прекинут је природан ток Требишњице.  Ипак, она и данас тече површински под овим именом низводно од бране Гранчарево до њеног улијевања у Горичко језеро, и од Горичког језера, кроз Требиње и Попово поље до Хутова.  

   Изворишне воде сливног подручја Требишњице јављају се подно планине Лебршник и настављају тећи кроз Гатачко поље водтокм под називом Мушница. Након што у Гатачком пољу прими Грачаницу,   Мушница понире  у Срђевића јами, подземно се пробија кроз  масив планине Бабе, да би се њене воде појавиле у Церничком пољу (из Вилине пећине) од којих настаје Кључка ријека. Након што се воде Кључке ријеке  изгубе у сусједном Кључком пољу једним дијелом подземно отичу према изворишту Трбишњице, а другим према Фатничком пољу у којем избијају у његовом ободу, из врела Обод, одакле настаје Фатничка ријека.  Осим врела Обод, низводно од њега, Фатничку ријеку  чине и периодична врела Баба Јама, Бабићи и Нежир, из којих у вријеме поводња, у јесен и прољеће, у вријеме великих количина падавина, избијају снажни извори воде. 

   Фатничка ријека понире у јуигоисточном дијелу Фатничког поља ( у понору Пасмица) да би се након 16 km подземног тока њене воде  појавиле на неколико врела, на стрмом одсјеку, у близини касарне у Билећи.  Међу тим врелима најиздашније је под називом Око (398 m н. в). Из њега и још неколико врела  (Дејанове пећине и Никшићких  врела) настаје површински ток – ријека Требишњица.  

   Прије формирања Билећког језера (пуњење  је почело 1967, а завршено 1969/70. г.),  Требишњица је површински текла кроз  питому Мирушку котлину и некадашње село Мируше, да би наставила површинскм током кроз  црногорске Мируше, Гранчарево, Ластву, Горицу и Требиње, а затим кроз Попово поље, гдје се, током дугих љетних суша, губила у више понора, да би се њене воде појавиле у Дубровачком приморју,  формирајућу водоток дужине 30 m,  под називом Омбла (Ријека дубровачка), који утиче у Јадранско море. 

   Недалеко од изворишних врела Требишњице, прије формирања Билећког језера, налазило се повремено врело које је формирало рјечицу Чепелицу, десну притоку Требишњице.  Након формирања Билећког језера нестали су рјечица Чепелица и њен извор, нестало је и истоимено село (Чепелица), смјештено у ободу долине те рјечице, нестала су и сва села  у долини Требишњице од њеног изворишта до бране Гранчарево.  

      Низводно од бране Гранчарево, Требишљица прима ријеку Сушицу, њену лијеву притоку.  Она је сталан површински ток који локалитету Јазина, кроз коју протиче, даје посебну еколошку и туристичку вриједност. Надалеко је позната по чистој и бистрој води и богатству рибом.  То  је бујичаста ријека колебљивог протицаја, зависног од режима падавина. 

 На ријеци Требишњици, 18 km низводно од њених изворишних врела подигнута је лучна брана Гранчарево, висине 123 m. Испред ње је формирано пространо Билећко језеро, једно од највећих вјештачких језера на Балкану.  У нешто старијим изворима  умјесто назива Билећко језеро користио се назив Мирушко језеро, из ралога што је већим дијелом формирано у Мирушкој котлини, у којој је вијековима, све до формирања акумулационог језера, постојало надалеко чувено и опјевано село Мируше (328 становника, 1961.).  Село Мируше се налазило са лијеве  стране Требишњиве. Са њене десне стране било је неколико, такође познатих села: Чепелица (271 ст., 1991), Орах (142 ст., 1961), Паник (234 ст., 1961..).  

   Пројекат  изградње бране Гранчарево и формирања Билећког језера подразумијевао је  трајно исељење становништва свих села Мирушке котлине,  што је и реализовано у периоду 1960-1966. године. Већина исељеног становништва Мирушке котлине свој нови дом остварило је у простору општина Билећа и Требиње. Неколико породица (Комненић) населило се у Дубровник, десетак породица одселило је у Чачак (породице Витковић, Вукајловић, Чукнић), неке породице су се „скрасиле“ у околини Београда, Свилајнца итд. Већина исељеног становништва из црногорских Мируша, Косијерева  и  осталих црногорских села са лијеве стране Требишњице свој нови дом остворило је такође на подручу општина Трбиње и Билећа, неки су отишли у  Никшић, а неки изван граница БиХ и Црне Горе.  

     Растанак са родним крајем за многе је био тежак, посебно за оне који су отишли „далеко“, у Чачак односно Љубић.  Чежња за родним крајем била је повод да се многи,  нарочито старији и средњовјечни,  често враћају на неколико дана. Одсјели би код родбине у Билећи и Требињу,  посјетили би некадашње комшије, отишли до Мируша,  да виде оно што  се може видјети након што ниво језера знатно опане током љетних мјесеци. Могли су видјети остатке својих некадашњих кућа, запуштену жељезничку станицу у Мирушама,  запуштено и зарасло сеоско  гробље тик уз језеро, у Гроцима, у близини којег и данас постоје двије куће породице Чокорило, у којим се борави повремено, током љетних мјесеци. 

    Доласцима у Билећу предњачила је породица Ђура Чукнића, исељена из Мируша у Љубић поред Чачка. Све док је могао, док га је здравље служило, Ђуро је долазио, родбину и некадашње комшије посјећиво.   Кад би неко од Мирушана  пролазио кроз Чачак и свратио код Ђура, у Љубић, поносно би рекао: „ данас је велики празник за мене“. На питање какав је то празник Ђуро би одговорио „па ти си ми дошао“. Имао сам задовољство да будем један од тих „свратника“.

    Након што нас је Ђуро напустио, традицију је наставио његов син Новак. Но, и он је већ у озбиљним годинама и све ређе долази у Билећу.  И тако, вријеме чини своје.  Насљедници исељеника  из Мируша, њихови унуци и праунуци, расути по бијелом свијету,  за Мируше знају само из прича њихових предака. Зато, свако слово написано о Мирушама и Мирушанима злата вриједи. 

   Писцу ових редова још су свјежа сјећања на одлазак двије породице Вукајловић из Мируша у Чачак, у којем су стекли нови дом. Било је то, колико се сјећам 1962 године. Биле су то породице два брата, Риста и Новака. То мало основних ствари које су могли понијети убацили су  један затворени вагон који је за ту намјену довезен на жељезничку станицу у Мируше, и ту остао краће вријеме. Након што је био напуњен „основним стварима“ закачен је за композицију воза који је отишао у Чачак. Њихове двије куће, које су се налазиле уз сам руб будућег Билећког језера, изван домашаја језерске воде, остављене су у потпуно употребљивом стању, са прикљученом струјом. Једно вријеме, Ристова кућа је служила за привремени смјештај породици Крста Комненића  све док није саградио  кућу у Билећи, док је изба у Новаковој кући постала штала за стоку  др Драга Дангубића, познатог и угледног ветеринара из Билеће. Те двије куће  уредно су  исплаћене Ристу и Новаку, и постале државна својина. И умјесто да буду заштићене  и стављене у неку функцију  (потреба спортских риболоваца, културног добра и сл.) оне су невиђеном рушилачком потребом појединаца у потпуности девастиране, о чему свједоче  голи зидови кућа зарасли у драчу и купину.   

   Низводно од Ластве, на ријеци Требишњици, формирана је вјештачка акумулација - Горичко језеро.  То је релативно мање језеро које затвара брана у Горици, удаљена 4 km узводно од градског насеља Требиње.  Воде Горичког језера једним дијелом отичу тунелом дугим 16, 5 km  на подземна постројења ХЕ Плат код Дубровника, а другим настављају површински као ријека Требишњица, протичући кроз Требиње и даље кроз Попово поље.   

    Све до почетка седамдесетих година прошлог вијека понори ријеке Требишњице у Попову пољу, током јесењих и прољетних мјесеци, у вријеме обилних киша (у вријеме поводња), радили су као еставеле. Из њих је избијала вода која је сваке године у овом пољу формирала периодично језеро, дуго и до 30 km а стуб језерске воде досезао је и до 30 m. У поједином годинама, под језерском водом,  Попово поље је било и до 300 дана,  а најчешће више од 200 дана, због чега је  земљорадња у њему била ограничена на кратак временски период и на културе кратког вегетационог периода.  Такво хидролошко стање  у Попову пољу, како је већ наглашено, трајало је до  почетка седамдесетих година 20. вијека, кад су завршени радови на бетонирању корита  ријеке Требишњице кроз ово поље у дужини од 67 km,  чиме је отклоњена могућност губљења воде у понорима али и могућност формирања периодичног језера у пољу.  То је омогућило да се воде ријеке Требишњице плански усмјере на подземна постројења реверзибилне ХЕ Чапљина.  

    Ријеку Требишњицу од њеног изворишта,  од Билеће до Гранчарева, Ластве,  Горице и Требиња, те до понора у Попову пољу, красила је бистра и чиста вода богата пастрком поточарком, гаовицом, кленом, „стругачем“  и  ријечним раковима – индикаторима чисте воде, што је привлачило бројне спортске риболовце, излетнике љубитеље природе, али и  туристе из ширег окружења жељне одмора у природи и здравој животној средини. Тамо гдје је ријека била нешто плића а њен ток нешто спорији одвијао се купалишни туризам:  у изворишном дијелу Требишњице, на Приспи, Мистријаљу, Милободу, у Косијереву, Ластви, Требињу. На купање је долазила омладина из свих села Мирушке завале, па и непосредног окружења. На изворишту  Требишњице купали су се и припадници чувеног Донског кадетског корпуса руске царске војске. Прогнани од бољшевика, белогардејци, предвођени генералом Петром Врангелом, кренули су тамо гдје ће бити прихваћени као браћа - у Краљевину СХС, међу српски народ. Дио царске војске којег су чинили припадници Донског кадетског корпуса пристигао је у Билећки логор 1921. године и у њему остао  до 1926., а затим отишао за Белу Цркву. На челу овог корпуса био је генерал мајор Е.В. Перрет  (Јевгениј Васиљевич Перрет, артиљеридски официр). Припадници Донског кадетског корпуса, предвођени високообразованим официрма и стручњацима различитих профила, оставили су неизбрисив траг у свим сферама друштвеног живота Билеће. Изградили су цркву, отворили амбуланту, школу, позориште.. Њихову школу завршио је и угледни професор математике Голуб Куреш, по којем билећка гимназија данас носи име. Инспирисани Требишњицм, на којој су се купали, те херцеговачким кршем и врелим поднебљем, Донци су оставили пјесму НА ТРЕБИНКЕ  посвећену овој ријеци. Према писаним изворима њен аутр је  Миша Заленскиј.

     У животу становника Мирушке завале, сем Требишњице, огромну вриједност су имали извори чисте воде уз њен ток. За вријеме дугих љетних суша, кад чатрње остану без воде (кишнице), ти извори  су били једина могућност снабдијевања пијаћом водом, како становништва тако и стоке која није истјерана на катуне Зеленгоре, Лебршника, Волујака.., већ  је остављена као „биолошки минимум“, како би омогућила, током љетних жега,  да се некако преживи у оскудном животу, да се обезбиједе основне потребе становника за млијеком и млијечним производима, али и јагњећим месом, како би се, у вријеме годишњих одмора, дочекали „стидни гости“ из „бијела свијета“, придошли на неколико дана да „виде“  родбину и „најмилије“.  

   А како је та изворска вода стизала до појединих домаћинстава, то је посебна прича. Скоро по правилу, изворску воду су носиле жене на леђима, у „бурилима“  од  тридесетак литера. У шали, а нешто и збиљи, могло се чути од старијих људи „ђе ћеш коња товарити због бурила воде“.  У „преводу“  то би требало да значи „то је женски посо“.  

    Долазак младих на Требишњицу, на купање,  била  је згодна прилика, као што би то сељани рекли,  да се омладина „нађе“, да се и заигра и запјева понека пјесма, а неизоставно и ова: 

„Ој ђевојко моја душо крени овце низ Мируше
Окрени их Милободу нека пију живу воду
Крени овце крени козе нек Мирушке једу лозе
Овце ће нам мировати ми ћемо се миловати“.

     Требишњица ће бити упамћена и по млиновима (воденицама). У њеном изворишту радили су надалеко чувени Попарини млини, Салатића млини и Андријини млини  (Томановића млини), а десетак или нешто више километара од изворишта Требишњице радио је и млин у Тмуши (на територији Црне Горе). Сви они радили су док Требишњица  није нестала под Билећким језером.

   У народу билећког краја живе сјећања на догађаје и приче везане за  поменуте млинове, а још више на њихове млинаре (воденичаре), нарочито на Андрију Томановића, угледног домаћина са изворишта Требишњице, по којем су његови млини  добили назив.  Међу занимљивим причама постоји једна која говори како је „нека“ дјевојка из Мируша  отјерала жито  у млин, у Тмушу, да самеље. Од раније је познавала млинара који је радио у том млину. Био је то средњовјечни човјек, у озбиљним годинама, неожењен. У једном моменту упитала је млинара „Болан В..... што се не жениш“, на шта је он одговорио „Неће ме ђевојке“. Услиједио је њен коментар „Не питаш В.....“.  Није прошло  дуго, њихово надмудривање крунисано је браком.

    Тежак живот, оскудна земља, љетне жеге,  спржена трава, недостатак воде и сл. приморавали су становнике Мирушке котлине на изгон стоке на катуне Зеленгоре, Волујака, Лебршника..  Сточари из Мирушке котлине, крајем маја или почетком јуна, изгонили су стоку (овце, говеда, коње), на катуне, и боравили на њима до половине или краја септембра, да би је, кад захлади, вратили својим кућама.  Вратилки би се са „бијелим мрсом“, са мјешинама напуњеним сиром и кајмаком. Овај вид сточарства (полуномадски) у билећком крају скоро да је замро, али се још увијек  некако одржава захваљујући традицији, а све више повољнијим могућностима доласка на катуне, боравка на њима и повратка са њих.        

      Долину риујеке Требишњице и Мирушку котлину у цјелини красили су вриједни културно-историјски садржаји, посебно два српска манастира, подигнута непосредно уз ток Требишњице:  Манастир Добрићево са њене десне и Манастир Косијерево са њене лијеве стране. Оба манастира  измјештена су прије формирања акумулације Билећко језеро:  Манастир Добрићево на локацију села Орах непосредно уз Билећко језеро, а Манастир Косијерево  у село Петровиће (Општина Никшић).  Постоји предање да је Манастир Добрићево подигао цар Константин. Према манастирском печату старост  овог манастира се веже за XIII вијек. Кроз историју овај манастир је страдао више пута од разних освајача (Млечана, Турака, Аустријанаца), али је сваки пут био обновљен. Масовно окупљање народа  уз овај манастир из околних и удаљенијих села и градских насеља источне Херцеговине  и западног дијела Црне Горе било је, и остало, на духовни празник Св. Тројице (Тројчин дан).  Постоји предање да је и Манастир Косијерево, посвећен Рођењу Пресвете Богородице, подигао цар Константит. Материјални остаци сребреног печата овог манастира датирају из друге половине XIII вијека. 

   Из неколико села Мирушке завале (Паника, Ораха, Мируша) пренесени су средњовјековни надгробни споменици у непосредну близину бившег Завичајног музеја у Билећи, и том приликом формирана је вјештачка некропола стећака. Некропола, са 86 стећака (70 плоча, 42 сандука, 1 сљемеником и 3 крстаче) формирана  је 1967. године. Представља културно добро од посебног интерса.  Бројни стећци указују на  повољне услове живота и релативно густу насељеност Мирушке завале кроз средњовјековни период, те културну припадност њеног народа православном хришћанству.  

    Говорити о Требишњици и њеној долини а не споменути ускотрачну пругу од Чаљине до Требиња и Билеће, и даље до Никшића у Црној Гори, био би велики гријех. Ускотрачна пруга и легендарни ћира били су извор живота и  прозор у свијет становништву од Билеће завршно са Попвим пољем. Жељезница је запошљавала бројно радно способно становништво, углавном неквалификовану радну снагу, омогућавала транспорт различитих роба, одласке у свијет и доласке из свијета. Ипак, пруга је вољом тадашњих власти укинута као нерентабилна, а последњи воз и смјера Требиња, са дизел локомотивом и једним отвореним вагоном, стигао је на жељезничку станицу у Билећу 1. јуна 1976.  и истог дана кренуо назад - према Требињу и Чапљини.   Крећући се на пут без повратка,  воз је застајао сваких двадесетак метара. Стајао је управо онолико колико је било потребно да пружни радници демонтирају дио пређеног колосијека и убаце шине и прагове у тај вагон. На тај начин „миц по миц“ нестајали су километри  ускотрачне пруге од Билеће до Чапљине. Био је то тужан растанак са легендарним ћиром.  Да туга буде већа, убрзо након укидања пруге, у потпуности је  девастирана већина жељезничкх станица на укупној траси од Чапљине до Требиња и Билеће и даље до Никшића. До данас је само мањи број станица, од  Билеће до Требиња,  сачуван у каквом таквом изворном облику (Билећи, Мирушама, Требињу). 

    Ревитализација некадашњих ускотрачних пруга, нарочито у сврху туризма,  реалност је неких европских земаља, укључујући и Србију.  Зато, не треба губити наду.  Све почиње са идејом. Писац ових редова је уназад петнаестак година званично покренуо идеју о ревитализације ускотрачне пруге од Никшића до Билеће и Требиња и даље до Чапљине, гдје би се један крак пруге, од Хума одвајао и спустио до Дубровника и Зеленике. Вријеме у којем живимо није наклоњено овој идеји, али то не умањује њену вриједност.

   Данашњим и будућим генерацијама остаје да се кроз слику, писану ријеч и усмено предање сјећа Требишњице, њених љепота и живота у њеној долини.  Стручној јавности остаје обавеза на критички осврт на пројекте искориштавања вода Требишњице у хидроенергетске сврхе, могућност развоја пољопривреде у Попову пољу, развој  туиризма на овој ријеци и на њеним језерима, те на комплексно искориштање вода сливног подручја Требишњице обухваћеног пројектом „Горњи хоризонти“. У оквиру тог пројекта већ су извршениу крупни хидротехнички захвати, неки су у току.  Пробијен је тунел између Дабарског и Фатничког поља, корито Фатничке ријеке је бетонирано, урађен је тунел од Фатничког поља  до Чепелице  гдје ће се изградити ХЕ Билећа. У току је изградња ХЕ Дабар.  У Невесињском пољу предвиђена је изградња ХЕ Невесиње. Пројектом је предвиђена изградњу бране и формирање  водне акумулације у  Невесињском пољу.   Завршетком пројекта „Горњи хоризонти“ створиће се претпоставке за системско хидроенергетско вредновање вода у сливном подручју ријеке Требишњице, а до сад периодично плављена поља, Дабарско и Фатничко,  треба да буду у функцији интнзивне пољопривредне производње.

Рајко Гњато

Аутор

Гњато, Рајко

Просторни обухват

Требишњица

Билећко језеро

источна Херцеговина

Босна и Херцеговина

Временски обухват

20. и 21. вијек

Тема
  • Требишњица
  • извор
  • ријека понорница
  • Билећко језеро
  • хидроенергија
  • преобликовање крајолика
Локација
42.83402400, 18.45960100
Prikaži na mapi Још из категорије