Рајка Мерћеп (Билећа, 1904 – Париз, 1963) била је српска ликовна умјетница широког дисциплинарног интереса. Он се кретао од пуне пластике, изведене у различитим материјалима, преко радова у акварелу, пастелу и комбинованим техникама, па све до декоративних фигурина и необично конципираних утилитарних објеката у бојеној керамици. Дужина каријере и плодан карактер њеног рада омогућили су јој формирање поетички растреситог, квалитативно високо профилисаног и у кванитативном смислу богатог опуса. Међутим, чињенице њене радне биографије – живот, студирање, рад и различити ангажмани у Сарајеву, Загребу и Паризу – условиле су да је огроман дио створеног данас недоступан или расут унутар различитих приватних колекција. Такво стање већ деценијама обесхрабрује и паралише озбиљан истраживачки рад, а и они међу истраживачима који би се на њега ипак усудили, били су принуђени да доносе закључке на основу увида у оно што је у скромној заоставштини стајало на располагању јавним колекцијама у бившој Југославији. У готово идентичним околностима налазимо се и данас, у покушају да формирамо нешто гушћу представу о умјетници и њеном дјелу.

Рајка Мерћеп
Поријеклом Билећанка, добро ситуирана и навикнута на ондашње грађанске ритуале, Рајка Мерћеп у своју зрелост улази у Сарајеву, гдје се породица сели након рата 1918. У Сарајеву долази и до буђења њених умјетничких талената, не изворно везаних за ликовну грану умјетности, али и до вјероватно пресудних контаката с Ивом Деспић и Антом Матковићем, сарајевским вајарима и личностима упућеним у актуелна струјања унутар босанскохерцеговачке и југословенске културне стварности. Стога је сљедећи корак био неизбјежан: Рајка у академској 1927/28. похађа вајарски одсјек у класи професора Ивана Мештровића на Краљевској академији за умјетност и умјетнички обрт у Загребу. Чинило се да је пут јасно зацртан, али она већ након прве године напушта класично организоване студије и одлази у Париз, гдје судјелује у раду Академије Колароси, истовремено постајући активна на париској ликовној сцени.

Рајка Мерћеп, Биста дјечака, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине
Брз раскид са загребачком институцијом тјера на размишљање и тражење прецизнијих разлога. У општем смислу ти су разлози били свеприсутни и чинили су основне контуре културног модела двадесетих, европских колико и југословенских. Новија историја умјетности класификује их у двије секвенце, оне опредјељене класним и оне које су дефинисали родни разлози. Пођемо ли од првих, примијетићемо једну не толико неуобичајену околност. О њој свједочи и искуство Рајкине претходнице у загребачком школовању, сарајевске сликарке Мице Тодоровић, која је, потекавши из сличног миљеа, међ колегама наилазила на отпор и класно мотивисано неразумијевање. Такве реакције биле су дио локално формираног става о умјетности као друштвеном механизму који производи озбиљне политичке посљедице и који, по логици ствари и као такав, мора бити стављен у руке оних који су у том смислу били највиталнији и најмање захваћени градском помодношћу и различитим страним утицајима: младим, класно инфериорним, али динаридским поријеклом обиљеженим мушкарцима.

Рајка Мерћеп, Лежећи акт 2, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине
О таквом ће комплексу у јавности свједочити и угледни професори загребачке академије, стварајући не у потпуности подесну атмосферу за некога ко је с Рајкиним предиспозицијама тамо започео школовање. С друге стране, Колароси је представљала у потпуности различиту институцију, карактерисану врло флексибилним ставовима и у потпуности отворену ничим ометаном женском учешћу. Уколико бисмо разлоге просуђивали донекле другачијим критеријумима, могли бисмо, на основу оскудног материјала, примијетити да Рајки нису пристајале класицистичке схеме и чврсто утврђени ставови, и уопште затегнута епидерма и осјећај конструктивне озбиљности које су двадесете захтијевале као дио у чвор уплетеног дигнитета вајара и заједнице из које је потекао. Париз је ствари омекшао, проширивши материјалне видике и доводећи битно разноврснију клијентелу у Рајкин видокруг

Рајка Мерћеп, Глава дјевојчице, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине
Тридесете су обећавале, а умјетница их је на необичан начин пресјецала путујући на релацији Сарајево – Париз између 1935. и 1937. Да ли су о томе одлучили приватни или нешто шири разлози данас је небитно. Оно што имамо као опипљиву посљедицу њених повратака сажето је у чињеницама наступа на локалним сценама и у односу који ће према њеном дјелу успоставити тадашња српска ликовна критика. На основу њихових ставова можемо да изведемо одређене закључке о Рајки као умјетници и друштвеном бићу. Одвајала се од сарајевских колега, надрастајући њихове слабости и међусобне размирице. Красили су је техничка вјештина и лакоћа којом се кретала кроз различите теме. Била је готово беспријекорна у разумијевању људске природе и унутрашњих стања портретисаних. Пажљиво изведена портретна глава пјесника Милана Ракића примјер је наведеноме и доказ да је њен избор да ради у меканим, прстима податним материјалима на крају произвео занимљив успјех. И управо би „Портрет Милана Ракића“ (1938) могао бити довољан податак за разумијевање онога о чему је с Рајком Мерћеп разговарано на страницама београдске Правде децембра 1937. Одушевљени саговорник њену је умјетничку моћ препознао у податку да су пред њеним штафелајем стрпљиво позирали „европски државници, финансијери, књижевници, банкари и духовна елита уметничког Париза“, које је привукло оно што је у приказу Рајкине париске изложбе крајем 1937. Ивано Рамбосон оцијенио као „доказ свесности, укуса и истинске елеганције“.

Рајка Мерћеп, Сека, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине
Да бисмо из различитих углова размотрили Рамбосонове епитете, погледаћемо како у јануару 1938. о Рајкином учешћу на Изложби сарајевских умјетника у Београду пише Правдин критичар Ђорђе Поповић. „Вајарка Рајка Мерћеп има несумњивих утицаја најсавршенијег схватања париске школе. Несумњиво је да је њена пластика и моделовање врло сензибилно, али у свему томе има донекле и позе и разметљивости. Њена графика не одаје никакве оригиналности већ само површно имитирање општих места француске савремене графике.“ Поповићева тврдња није као разлог имала родну или класну припадност умјетнице. Напротив. Подвлачила је нешто што је стајало као општа бољка свих који су као самостални умјетници тражили успјеха у Паризу и код париских трговаца умјетнинама. Суочени с оскудним материјалом и фрагментираним текстовима, нисмо у стању да децидно пресудимо по питању Поповићеве критике. Не можемо са сигурношћу тврдити да ли је Рајкин поетички став у себи садржао довољно виталности да надживи и надјача контакт с онима који су посједовали друштвену моћ, али не и префињеност укуса, или је живот на тржишту ипак нанио озбиљнију штету ономе што је у Рајки било умјетнички есенцијално и за језик савремене умјетности зрело и обећавајуће. Из тог разлога ненадокнадива је штета да је данашњим истраживачима практично немогуће да реконструишу или барем да озбиљније приближе двије самосталне, а по свему евидентно кључне изложбе у општем опусу Рајке Мерћеп. Обје су одржане у Паризу, прва 1930, а друга 1937, у коауторству с хрватском сликарком, историчарком умјетности и археолошкињом Роксаном Цувај-Зурунић. У тој другој, у сарадњи с Цувај-Зурунић, можда се налази посредан, али солидан одговор на горњу дилему. Неко ко је био дубоко заинтересован за чињенице ликовне технологије и за начине на који је боја у себи скривала траг ауторства, а Цувај-Зурунић се управо тим проблемима бавила, не би пристао да дијели париски изложбени простор с неким ко о тим стварима није имао савршено разумијевање и непорециву моћ практичне изведбе.
Драган Чихорић

Рајка Мерћеп, Материнство, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине
Литература и извори:
Silver, Kenneth. „A more Durable Self“, u: Chaos and Classicism. Art in France, Italy, and Germany 1918 – 1936, ur. Kenneth Silver, Guggenheim Museum, New York 2010, 15-51.
Green, Christopher. Art in France 1900 – 1940, yale University Press, New Haven 2000.
Поповић, Ђорђе. „Изложба сарајевских ликовних уметника“, Правда, 4. 1. 1938, 6.
Крижанић, Пјер. „Сарајевска уметност у Београду“, Политика, 5. 1. 1938, 10.
Манојловић, Тодор. „Јануарске изложбе. Изложба сарајевских ликовних уметника“, Уметнички преглед 5, 1938, 157.
Кршић, Јован. „Јесенска изложба сарајевских сликара“, Преглед 179-180, 751-753.
Петровић, М. „Изложба југословенских сликара и вајара у Паризу“, Политика, 26. 3. 1939, 14.
Rambosson, Ivanhoè. „Les artistes yougoslaves de Paris se produisent en un importante exposition, La Tribune de Nations, 3. 1937, n. p.
Pisma Kamila Ružićke upućena Ivanu Tabakoviću nalaze se pohranjena u Legatu Ivana Tabakovića u Arhivu Likovne galerije SANU u Beogradu.
Драган Чихорић