Преносимо казивање Здравке и Бранке Томовић о Томани Шаренац, чије пафте чувају као породичну успомену. То је прича о жени чији су живот обиљежили велики губици, али и изузетна снага да послије њих настави да живи, ради и брине о својима. Прича о једној старој билећкој породици, о њеним страдањима и успјесима, узајамној бризи, поштовању и љубави.
„Ове пафте, или ћемер како их ми зовемо, припадале су нашој баби Томани Шаренац, рођеној Попара. Према породичном казивању, потичу најкасније са краја XIX вијека. Томана је била сестра Јефта Попаре, власника највећих млинова на извору Требишњице. Он је био бански вијећник Зетске бановине 1930. године. Према породичној причи, изгубио је на неким изборима и тешко прихватио пораз. Запао је и у новчане тешкоће, па је његова сестра Томана, радећи у својој кафани, отплатила његову хипотеку. То је била некада позната Томанина кафана у Билећи.

Снимио Јован Видаковић

Снимио Јован Видаковић

Снимио Јован Видаковић
Када су убили Франца Фердинанда 1914. године, Аустроугари су хапсили и прогонили Србе. Томана је са својих шесторо дјеце протјерана у Румунију, у концентрациони логор у Араду. Тамо је, како нам је причала, било ужасно, пренатрпано и није могло да се дише. Завладала је епидемија тифуса и дизентерије. У Араду су јој се сва дјеца разбољела и умрла. Из логора се вратила сама.
И њен муж је био у логору, али неком другом. Када су се обоје вратили, добили су, већ у позним годинама, сина Ранка Шаренца.
Наша мајка Драга се удала за Ранка. Када је Ранко отишао у партизане, с њим је кренула и наша мајка. Са Ранком је добила сина Стојана 1943. године. Ранко је рањен дум-дум метком, што је узроковало туберкулозу костију. Од посљедица рањавања умро је 1946. године. Наша мајка је била с њим кад је био рањен.
Баба Томана је помагала нашој мајци послије рата. Вриједно радећи, џезвом и кафом је одшколовала нашег полубрата Стојана, који је завршио медицински факултет. Касније му је купила фићу, први ауто.
Дакле, Томана није била наша права баба, него баба нашег полубрата Стојана. Међутим, када се наша мајка Драга други пут удала, за нашег оца Жарка Томовића, угледног билећког професора математике, њих двоје су свако вече посјећивали Томану. Када се у старости Томана разбољела, мама ју је довела у нашу кућу, на захтјев нашег оца, да је заједно његују. Зато смо и нас двије везане за Томану као да нам је права баба.
Како су се бракови некада чували и поштовали!
Томана је умрла 1966. године, у марту.“