Предратна и ратна песма слободе

Песма „Билећанка“, како је у својим мемоарима записао Милан Апих, настала је као резултат тешко извојеване слободе. Апиху и осталим политичким затвореницима у казнионицама у Лепоглави, Сремској Митровици и Билећи певање и свирање били су више од активности која им је „кратила“ затворске дане. Музицирање је за њих било симбол слободе. Надахнут тиме, а и могућношћу да води хор словеначких интернираца, Апих је као композитор аматер 1940. године написао „Билећанку“. Њена мелодијска и ритмичка структура непосредно је била надахнута затворским искуством, животом под наоружаним стражама и ритмом ходања по херцеговачком кршу, али и борбом за идеале и ново друштво (текст песме). Песма је први пут изведена на затворској прослави 1. маја, а убрзо је са словеначког преведена на српскохрватски и проширила се изван затворског круга на билећку омладину и то преко споменара на чијим су се страницама, поред њених стихова, налазили и цртежи. И сам Апих је само неколико месеци касније чуо како је млади радници певају на улицама Сарајева.

Већ годину дана касније, „Билећанка“ ће од корачнице која подиже морал затвореницима – од репертоара који се у међуратном периоду углавном изводио у логорима и казнионицама – постати весник слободе, овога пута од фашистичке и нацистичке окупације. Као и већина песама које углавном познајемо као партизанске, антифашистичке или борбене, и она је добила свој нови живот кроз Народноослободилачку борбу у Другом светском рату. У партизанским јединицама и на ослобођеној територији нове околности оружаног устанка и борбе против окупатора оживеле су предратни репертоар, посебно револуционарне песме и песме међународног радничког покрета, као и друге песме левичарског, радничког и комунистичког етоса. Њих су у партизанске јединице доносили припадници комунистичке партије, шпански борци и чланови предратних радничких друштава.

Од самог почетка рата, „Билећанка“ се преноси кроз партизанске песмарице. Издање „Наше пјесме“ штампано у Лици 1944, које садржи и нотне записе и текстове партизанских песама, доноси „Билећанку“ на 26. страни, са шест китица од којих се већина касније губи у новим записима и каснијим извођењима.

Песмарица „Наше пјесме”, Лика, јануар 1944.
Песмарица „Наше пјесме”, Лика, јануар 1944.

„Билећанка“ је пре свега корачница: песма намењена заједничком певању, са јасним ритмом, кратким мелодијским фразама и рефреном који омогућава укључивање већег броја људи, посебно усклици „хеј”, „хај,” „хој”. Током рата, „Билећанка“ се преноси у нове крајеве и добија нова „звучна руха”. Оскар Данон ју је 1943. године оркестрирао, чиме је песма добила и оркестарски живот, пре свега у извођењу такозване лименe музике. Њена ратна путања водила ју је кроз различите извођачке формате: певала се на званичним митинзима, неформалним прославама, на ослобођеним територијама, у пролазу кроз насељена места, у болницама. Управо њено певање у НОБ-у учинило је да се „Билећанка“ постепено одвоји од једног аутора и конкретног места настанка и постане „наша”. У својим сећањима, партизански борци и музичари наводе како песма стоји раме уз раме са „Интернационалом“, „Марсељезом“, „Avanti popolo“ и другим радничким и револуционарним песмама.

„Билећанка“ у Југославији: Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој? 

После Другог светског рата, заједно са другим песмама из антифашистичке борбе, „Билећанка“ је заузела важно место у култури социјалистичке Југославије. Њихово извођење, раније карактеристично за фронт, певање на сеоским или градским трговима на ослобођеним територијама, прешло је у тзв. званичну културу прослава и комеморација. У првим послератним годинама партизанске песме су аранжирали познати композитори, пре свега за мешовите хорове, а контекст државних прослава заменио је њихову главну карактеристику – да су углавном настајале у спонтаном колективном певању.

„Билећанка“ је била изузетно важна и за заједницу у којој је настала. Управо је она била повод одржавања велике југословенске културне манифестације „Свечаности револуционарне пјесме,” која је по први пут организована 1972. године у Билећи у склопу прославе ослобођења града у Другом светском рату. Како је Едвард Кардељ, истакнути југословенски политичар и идеолог истакао, ова манифестација тежила је неговању традиције револуционарних и партизанских песама, а пре свега подстицала нове врсте израза инспирисане овим стваралаштвом. И ту су се поново окупили актери који су били део стварања „Билећанке“: композитор, диригент и музички уметник Оскар Данон (који је песму аранжирао у току Другог светског рата) био је председник Савета и учествовао у селекцији нумера које ће бити изведене.

Сама чињеница да је „Билећанка“ била инспирација за организацијију овакве манифестације показује не само важност коју су музика и култура имали  у социјалистичом друштву, већ и на који начин су били важан део друштвеног живота: манифестација се одржавала у хали текстилног комбината „Билећанка“, а у њеној су реализацији учествовали раднице и радници и сви становници Билеће, који су кроз радне акције, уређење града и дочек гостију носили целокупну организацију.

Манифестација је наставила да се организује наредних година. Године 1975. такође се одржала у Билећи, да би се касније пренела и на друге босанскохерцеговачке градове – Мостар (1977), Тузлу (1978) и Зеницу (1979), а 1980. године се кроз јубиларну прославу 40. годишњице од настанке „Билећанке“ поново вратила „кући.”

Овај музички догађај окупљао је извођаче и музичке групе из целе Југославије који су неговали различите музичке изразе, а пре свега је подстицао ново стваралаштво, нарочито преношење традиције револуционарне и партизанске песме на нове генерације. На првим Сусретима су, на пример, наступали Умјетнички ансамбл ЈНА из Београда, Оркестар ратне морнарице из Сплита, Партизански инвалидски певски збор из Љубљане, забавни ансамбл „Камен на камен”, док су се на јубиларној манифестацији могли чути скоро сви музички жанрови:  композитор Мирослав Шпилер је за ту прилику компоновао ново дело „Евокација Билећанке”, наступао је симфонијски и плесни оркестар РТВ Сарајево, поп-рок састав „Резонанса“ је извела композицију „Неретва”, док су чувени Индекси извели „Крајину,” а међу извођачима су биле и популарне звезде као Здравко Чолић, Кемал Монтено и други.

Као што Свечаности потврђују, богат живот „Билећанке“ као и других радничких, револуционарних и партизанских песама није се ограничавало само на „формално“ извођење или званичне церемоније. Напротив, југословенска културна политика инсистирала је на увођењу партизанског музичког наслеђа у свакодневни живот и популарну културу. Зато не смемо занемарити да је овај репертоар нашао пут и до популарне културе, најпре у оквиру жанра забавне музике, а касније и у другим музичким жанровима.

Од почетка 1950-их, „Билећанка“ постепено „ступа” на популарномузичку сцену и добија своје медијске одјеке кроз дискографску продукцију и различите музичке жанрове – од фолклорних препева и извођења у „изворном“ руху до поп и рок верзија. Верзија Заима Имамовића и Радмиле Јагодић, тада истакнутих гласова Радија Сарајево, настала је у првој половини 1960-их и снимљена је на албуму Пјесме Херцег-Босне који је објавио Југотон. У овом извођењу, њихови гласови се смењују у строфама, дајући „Билећанки“ карактер дијалога, другачији од колективног гласа, који је био карактеристичан за њен звучни живот током рата.

„Ладарице“, на ЛП-у Шуме, шуме – Партизанске народне пјесме, који је Југотон објавио 1978. године, доносе „Билећанку“ у свом препознатљивом начину грленог певања. Такво извођење показује како су се песме НОБ-а могле изводити уз народне, радничке и друге песме као део ширег разумевања заједничког југословенског фолклора:

Други важан правац представљају хорске и оркестарске верзије. Извођење оркестра и хора Алфија Кабиља из 1976. године припада управо том типу продукције. У њему, уместо непосредности заједничког певања, у први план долазе велики оркестарски ансамбл, богата, скоро монументална оркестрација и студијска продукција:

На сличном полу налази се и верзија Партизанског певског збора из Љубљане, објављена 1981. године на ЛП-у Хеј бригаде. У таквом извођачком контексту посебно се појачава оно што је у песми од почетка било присутно – ритам корачнице. Међутим, првобитни ход затвореника под оружаном стражом постаје звук војне корачнице.

Од краја 1970-их и током 1980-их, „Билећанка“ све изразитије улази и у поље рока. Посебно је занимљива обрада аутора и извођача Златка Манојловића из 1980. године за компилацију О’рук генерација. Она показује како се партизанске песме приближавају млађим генерацијама кроз звук електричне гитаре, рок ритам и жанровску трансформацију:

Постјугословенски животи Билећанке и нови простори слободе

После распада Југославије музички репертоар везан за Народноослободилачку борбу али и предратне комунистичке и радничке покрете постаје утишан као „идеологизовани“ звук и изопштава се из званичних политика сећања у новим постјугословенским националним државама. Ревизионистичке тенденције изједначавају појмове антифашизма, социјализма, комунизма и тоталитаризма, а партизанске песме су као „пропаганда тоталитарног режима” удаљене од наших ушних мембрана. Ипак, „Билећанка“ наставља свој живот кроз „алтернативну” музичку сцену, пре свега извођења рок и панк бендова, који се током 1990-их година опиру национализму, ревизионизму и „утишавању” антифашистичког југословенског наслеђа од стране политичких елита. Међу постјугословенским реинтерпретацијама посебно се издваја верзија Зорана Предина и The Gypsy Swing Banda из 2008. године, објављена на албуму Инвентура (иста верзија појављује се и на Прединовом албуму Pod srečno zvezdo из 2008. године). Овде је „Билећанка“ преведена у џипси-свинг, односно џез-поп идиом. Препознатљива мелодија остаје, али је изведена гласом солисте који прати мали инструментални састав, што даје утисак интимности.

Интересантну трансформацију доносе рок и панк интерпретације. Идријски бенд The Bleu Blue уврстио је „Билећанку“ на албум Rock’n Punk & Punk’n Roll из 2000. године, кроз занимиљиву смену споријих и бржих делова, први са трубом и бубњем кроз ритам марша који евоцирају њен „оригинални” етос, док бржи делови са певањем доносе препознатљив панк израз. Ово све даје песми одређену звучну сировост, али сада кроз идиом панк културе, што јој омогућава нове контексте извођења и слушања кроз клупску алтернативну сцену:

Сличну појаву представљају различите рок верзије „Билећанке“ које данас циркулишу на Јутубу, укључујући и снимке код којих није лако поуздано утврдити оригинални датум, извођачки састав или првобитни контекст настанка. Управо та парцијална анонимност сама по себи даје нове дигиталне животе песми која може бити поново одсвирана, дељена и интерпретирана од стране нових генерација.

Самоорганизовани хорови

Посебно значајан постјугословенски живот „Билећанке“ одвија се кроз самоорганизоване хорове. Женски хор „Комбинат“, основан у Љубљани 2008. године, враћа песму колективном гласу, али у битно другачијем институционалном и политичком контексту од хорских извођења у време социјалистичке Југославије. Комбинат изводи словеначки текст Милана Апиха и „Билећанку“ укључује у репертоар песама отпора. Њихово извођење не покушава једноставно реконструисати некадашњи звук: песма функционише као савремени политички исказ и као средство друштвене критике.

У књизи Нови живот партизанских песама (2016) управо кроз пример „Комбината“ и других самоорганизованих хорова који настају на простору Југославије после 2000. године пратим начине на које партизанске песме након распада земље добијају нове политичке животе. Уместо да функционишу само као траг прошлог политичког система, оне постају средства реактуализације наслеђа антифашизма као новог облика колективног ангажмана. У њиховим извођењима, партизанске песме, као звучни означитељ југословенског социјализма, представљају важно уметничко средство у критици постјугословенских реалности. Поред појединачних пројеката, самоорганизовани хорови (који себе такође називају и алтернативним, ангажованим или панк хоровима) међу најважнијим су носиоцима „музичког повратка” партизанству: Ле Збор и Збор Пракса (Хрватска), Хоркестар (Србија), Распеани Скопјани (Северна Македонија), Комбинат и З’борке (Словенија) и Хор 29. новембар (хор је активан у Бечу, а чланице и чланови су мигранткиње и мигранти из некадашње Југославије и других држава који живе у Аустрији). Овај шири феномен реактуализације револуционарног репертоара чини и контекст у којем „Билећанка“ наставља да добија нове гласове: 2026. године, на пример, Збор „Пракса“ из Пуле ју је извео код споменика Сави Ковачевићу у Грахову, на крају своје самоорганизоване турнеје „Пјесмом путевима НОБ-а“ кроз Црну Гору.

Нови живот партизанског репертоара у Словенији добио је 2024. године и институционалну потврду. Министарство културе Републике Словеније уписало је 22. маја 2024. „Певање партизанских песама“ у национални Регистар нематеријалног културног наслеђа. Као носиоци ове баштине евидентирани су Партизански хор из Љубљане, Женски хор „Комбинат“ и Мушки хор „Слава Клавора“ из Марибора. У образложењу регистра посебно се наглашава да су после 1991. партизанске песме углавном биле потиснуте у неформална и приватна окружења, док их у другој деценији 21. века нови хорови и певачке групе поново откривају и реактуализују њихов изражајни потенцијал. Другачији пример савремене хорске реактуализације представља подгорички КИЦ поп хор. „Билећанка“  је од почетка била део њиховог пројекта „Без дилеме – антифашизам“, а 2018. постала је и предмет њиховог првог професионално продуцираног видео-спота који је објављен 29. новембра 2018, на датум некадашњег Дана Републике, и сниман је, између осталог, код Споменика Партизану-борцу на Горици, у каменолому у Спужу и у КИЦ-у „Будо Томовић“.

За разлику од самоорганизованих хорова, који негују специфичну структуру базирану на доношењу одлука консензусом и нехиjерархијским односима унутар колектива и снажну активистичку ноту, КИЦ поп хор је ближи класичном хору. Њихово извођење „Билећанке“ више је од концертног наступа и представља део ширег напора да се кроз песму очувају тековине антифашизма.

***

Одјеци „Билећанке“ нису линеарна прича о оригиналу и његовим каснијим обрадама. Истовремено са новим звучним рухом, песма добија нова значења у новим контекстима и новим друштвенополитичким тренуцима. Ипак, оно што остаје јесте њена моћ да пренесе колективно искуство отпора –  не само отпора насиљу, принуди и обесправљености, већ и отпора друштвеном поретку који такве односе производи – као и тежњу ка стварању другачијег, праведнијег друштва.

Ана Хофман

Извори: 

Apih, Milan. 1962. Sredi pušk in bajonetov. Spomini na internacijo v Bileći, Mladinska knjiga, Ljubljana.

Хоџић, Сенка. 2018. „Заборављамо (ли) Мирослава Шпилера – У прилог 110. годишњици композиторовог рођења.“ Музика у друштву / Music in Society 10: 287–307.

Хофман, Ана. 2016. Нови живот партизанских песама. Београд: Библиотека XX век.

Hofman, Ana, i Pogačar, Martin. 2014. „Partizanski upor danes? Glasbene prakse NOB in družbena angažiranost.“ Borec, 709–711.

Назор, Анте. 1990. „Пјесме међународног радничког покрета у револуционарним превирањима у Југославији.“ Народна умјетност 27 (1): 151–186.

Томашек, Андрија, ур. 1982. Музика и музичари у НОБ: зборник сјећања, Београд.Наше пјесме. 1944. Лика, јануар 1944.

Кисић, Мишо. „Билећке новине“, бр. 24, 2. октобар 1980. 

Аутор

Хофман, Ана

Просторни обухват

Билећа

Босна и Херцеговина

СФР Југославија

Временски обухват

20. вијек

Тема
  • Билећанка
  • пјесма
  • музика
  • аутор текста
  • композитор
  • аудио-запис
Локација
42.86652200, 18.41811200
Prikaži na mapi Још из категорије