Градови, војске и војници већ вековима живе заједно, једни поред других, испреплетани на комплексне и вишезначне начине. На многим местима војска је играла важну улогу у организацији урбаних и демографских структура, свакодневног живота и индустрије (Hawkins, 2001; МацЛеисх, 2013). Војска и у савременим градовима снажно утиче на „материјалност и телесност свакодневног урбаног живота“ (Catterall, 2009, 380; Грахам, 2009, 399), премда данас више у смислу високе технологије него физичког присуства.

Југословенска народна армија изградила је разгранату мрежу касарни, гарнизона, полигона за обуку, граничних караула и војних културних центара (домова војске) која је покривала је читаву територију бивше Југославије. У њима су били сакупљени млади Југословени на обавезном служењу војног рока. Од 1945. до 1991. године – током постојања југословенске социјалистичке државе – војни рок био је обавезан за све мушкарце који су напунили 18 година и/или завршили средњу школу (Милићевић 2006, 266). Они који су уписали факултете који ће им дати образовање корисно за војску, попут медицине или машинства, могли су одложити војни рок све до напуњене 27. године. Дужина војног рока је варирала у зависности од периода, рода војске и степена образовања регрута.

ЈНА је своју стратегију обавезног војног рока заснивала на убеђењу да је јединство и хомогеност војних јединица могуће постићи искључиво ако су оне састављене од културно разноликих регрута и официра – сваки други приступ значио би или наметање унитаризма или прављење уступка етнонационализму (в. Вукићевић 1971). Зато је ЈНА сматрана и саму себе доживљавала као један од најважнијих стубова југословенског јединства, због чега је често називана „ковачницом југословенстваˮ и „школом братства и јединстваˮ (Бјелајац 1999, 13). Ворен Цимерман, који је као последњи амерички амбасадор у социјалистичкој Југославији сведочио распаду земље, истиче у својим мемоарима да је ЈНА била „најјугословенскијаˮ од свих институција, јер су се „људи из свих делова Југославије ту сусреталиˮ (Zimmermann 1996, 64).

Како би створио оквир за истинско југословенско искуство и простор у којем су млади регрути живели заједно у једнакости и равноправности и истовремено у радикалној (етничкој, језичкој, класној, искуственој) разноликости, војни рок је био организован према екстратериторијалном принципу: регрути су слати што даље од својих домова, готово увек у другу југословенску републику, а јединице су биле састављене од младића из свих крајева земље, веома различитих по етничкој припадности, образовању, социјалном пореклу, искуствима, културним преференцијама и плановима за будућност.

Војници у касарнама 

Првог дана војног рока у ЈНА, чим би крочили кроз капије касарне, младићи пристигли из свих крајева Југославије пролазили кроз низ процедура које су их претварале у војнике. Излагани су дисциплинарним механизмима и процесима брисања разлика, који су их све чинили једнакима – пођеднако подређенима институцији у коју су управо ступили, али и једнакима међу собом. Први корак, који сви добро памте, било је шишање. „Доживео сам то као поступак крајње дехуманизацијеˮ, присећа се један од мојих саговорника. На крају дана, нови војник је био обучен у униформу, једва препознатљив самом себи као и новим познаницима које је стекао тог дана. На једном интернет форуму, неко је овако описао свој први дан у војсци: „Увече смо били ошишани, истуширани и добили униформе. Када смо се обукли, нисмо могли да препознамо једни друге, с кратко ошишаном косом и у морнарским униформама. Иако смо тај цео први дан провели у упознавању, на крају дана смо сви проверавали: ‘Јеси ли ти онај из Загреба?’ ‘А ти беше из Београда?’ˮ

Живот војника у касарнама ЈНА био је строго дефинисан и ограничен „правилима службеˮ (ПС), која су детаљно прописивала сваки његов аспект. Амбиција да се све подреди строгој контроли и организованим поступцима ишла је тако далеко да је обухватала чак и прилично обичне и свакодневне предмете. Тако су, на пример, улази у касарне (капија) означавани скраћеницом КПС (контролно-пропусна станица). Скраћенице су се употребљавале за скоро све што је сачињавало војничку свакодневицу.

Подвргавање младих људи из свих делова земље високо структурираним, разрађеним, репетитивним и редовним протоколима био је начин да се од њих направе војници ЈНА и да јединице у које су били организовани постану способне за координисано и хармонично деловање. Ефикасно деловање је приоритет у сваке војске, било у ратним или мирнодопским условима. Међутим, смисао рутина из којих је био састављен војни рок у ЈНА превазилазио је чисто војне разлоге. Посматрано у ширем временском оквиру, у годинама и деценијама југословенског социјализма и сама ЈНА се све више темељила на рутини – њене организацијске структуре су се учврстиле, а импровизација свела на минимум, чиме је омогућено хармонично функционисање хетерогених заједница младих регрута. А у току трајања војног рока сваког појединца, ове рутине су структурисале и такође конституисале његов војнички живот.

Понављање, регуларност, учесталост и интензитет поступака условљавали су специфичну економију времена, која се разликовала током два временска периода из којих се састојао војни рок у ЈНА: време обуке и у време након прекоманде (премештаја у другу јединицу, обично у другу касарну). Обука је трајала од три до седам месеци, у зависности од рода војске, и била је посвећена образовању младих војника. Ово је такође био период у току кога је од њих очекивано да постигну висок ниво физичке спремности. На крају обуке, требало је да су војници савладали употребу оружја, научили све протоколе, команде и рапорте, те усавршили обављање свакодневних радњи попут намештања кревета, паковања одеће и других ствари на прописан начин, као и обављање физички захтевних задатака у касарни и током теренских вежби. Интензивне вежбе и задаци који се понављају требало је да доведу до тога да војници ЈНА интернализују свет војске. У другом делу војног рока, већ формирани војници придруживали су се јединицама у којима су обављали свакодневне задатке. Главна разлика између ова два дела војног рока била је у количини слободног времена, а самим тим и у брзини којом је време пролазило. За време обуке је сваки тренутак био пажљиво испланиран, а главна брига била је да војници никако не остану сами или без посла. Други део војног рока донео је обиље слободног времена и велики број опуштених поподнева. Ако је приоритет војника током обуке био да се прилагоде и нађу начин да прођу кроз интензивне вежбе што безболније, њихови напори у периоду након прекоманде могу се у великој мери описати као „уметност убијања временаˮ.

Упркос разлици у интензитету и брзини проласка времена између обуке и периода после прекоманде, структура која је дефинисала дане проведене у ЈНА остајала је чврста током целог војног рока. „Сваки дан је исти као било који другиˮ, рекао је Ото Лутар, историчар из Љубљане, описујући свој војни рок у Титограду 1986-87. године. На сличан начин Милан Тодоровић, програмер из Ваљева који је служио у ЈНА у Јакову и Белој Цркви 1987-88. године, истакао је: „Дан за даном, све је апсолутно исто, са минималним варијацијама.ˮ

Целокупно време трајања војног рока војници су морали да устају у раним јутарњим сатима. У 5 или 6 сати ујутру пробудио би их дежурни официр који би ушао у собу и повикао Устај, војско!, а у неким касарнама је за буђење коришћен звук трубе. Тако је било у Јакову у близини Београда, где је Милан служио први део војног рока. Након намештања кревета и јутарње хигијене, која је укључивала обавезно бријање сваког дана, војници су у Јакову трчали до терена за обуку како би одрадили двадесет минута фискултуре, док је у неким касарнама fiskultura prethodila јутарњој хигијени. Време између доручка и ручка било је посвећено структурираним активностима – вежбама, раду с оружјем и настави. Сваког јутра читала се дневна заповест, која је најављивала активности предвиђене за тај дан. Увече би уследила вечера, након које су војници заједно гледали дневне вести, а затим би наступило време за одлазак у спаваоне на спавање (повечерје). Пред почетак већине ових дневних активности, војници су морали да се поставе у врсту (постројавање).

Од војника се очекивало да ове свакодневне радње обављају беспрекорно и усклађено. Најмање одступање пратила би команда Остав!, која је значила да се радња мора поновити, понекад и више пута, све док официр није био задовољан резултатом.

Чим би се касарна ујутру пробудила, са звучника би се зачула музика. Музика је била пратилац већине дневних активности. Избор музике ретко је био „идеолошкиˮ, више је зависио од музичког укуса војника задуженог за музику тог дана. Ото се живописно присећа једног јутра када су јутарњу фискултуру на полигону пратили звуци Адађа у д-молу Томаса Албинонија, а многи војници су одређене песме и групе први пут у животу чули управо са тих звучника. Хариз Халиловић, који је почео да служи војни рок 1988. у јединици ватрогасаца у Сенти, пре него што је премештен у војну амбуланту, сећа се својих првих дана као нечега што је једва преживео: „Сваки дан су нам прије дизања заставе пуштали 'Како је лијепо вид‌јети те опет' од Нових фосила, а ја сам оставио тад д‌јевојку код куће (а онда је она мене оставила прије него што сам се вратио из војске).ˮ

Свакодневни живот у касарнама био је испуњен строго дефинисаним и перформативним комуникацијским протоколима. Официри и надређени морали су се ословљавати на прописан начин, а војници су морали да затраже дозволу да се обрате. Технички називи и скраћенице користиле су се за све и свашта, укључујући оружје (ПАП М59 – полуаутоматска пушка М59), оброке (СДО – суви дневни оброк), боје (СМБ – сивомаслинаста боја), алат (РАП – резервни алат и прибор), средства за чишћење (ДРНЧ – детерџентни раствор за наслаге чађи или детерџент за нерђајући челик) и задужења (пожарни, четни евидентичар).

У циљу успешне социјализације, млади војници морали су савладати ове прописане обрасце и протоколе. То је од сваког војника захтевало одређени напор и ангажовање. Колико год да су војници били различити међу собом, рутине и ритуали од којих се војни рок у ЈНА састојао били су једнако далеко од онога на шта су били навикнути у свом „нормалномˮ, свакодневном животу. Сви војници ЈНА – било да су имали универзитетску диплому било да су били неписмени, да су долазили из удаљених села или одрасли у урбаним срединама – морали су да науче ове прописане протоколе. Усвајали су, такође, жаргонске изразе који су на духовит начин описивали предвидљиве аспекте ограничене стварности војног живота: изрази за храну укључивали су на пример циглу (тврди комад хлеба из сувог дневног оброка), дрнч (јело направљено од различитих врста поврћа и меса) и дечју радост (хлеб и мармелада); родови војске називани су прашинари (пешадија), плавци (противавионске јединице), а међу изразима којима је означавана хијерархија заснована на дужини времена проведеног у војсци били су гуштери и фазани за нове регруте, као и џомбе и старе куке за војнике који су при крају војног рока.

Прелазак из цивилног у војни живот био је нагао и прилично драматичан за младе југословенске мушкарце. На много тога су морали да се навикну: на неудобне униформе и кревете; на удаљеност од куће и својих вољених; на хркање десетак или неколико десетина мушкараца који спавају у истој просторији; на буђење у зору уз драње официра. За неке од њих прилагођавање на ову нову стварност није текло ни лако ни глатко; за друге, који су већ били навикнути на тежак рад и сурове животне услове, ово је чак могао бити и удобнији живот. Међутим, за све њих, живот у касарни био је веома другачији и одвојен од онога што им је до тада било познато, нормално, свакодневно и уобичајено. Како би се навикли на овај нови живот – и још више, како би га прихватили као нормалан, свакодневан и уобичајен – млади регрути ЈНА били су изложени интензивној обуци, која је комбиновала захтевне физичке активности и процес учења који се у великој мери заснивао на понављању.

Јутарња фискултура, обука, маршеви и теренске вежбе требало је да изједначе способности војника и омогуће да војне јединице делују ефикасно и координисано. Режисер Желимир Жилник, који је служио ЈНА у тенковској јединици, такође истиче везу између строге организације војног живота, нагласка на физичком раду и кондицији, и функционисања колектива: „Организација је тако постављена да тај колектив релативно рационално функционише.ˮ Овако се присећао првих месеци свог војног рока: „После пар месеци су се јединице састављене од нових војника пре свега физички потпуне средиле... Ми смо у тенковској јединици, поред чишћења тенка и учења тих компликованих оперативних ствари око вожње и пуњења тенка, морали и да га закопавамо кад смо добили такву команду. То је као да копате темеље за једну кућу.ˮ

Важни догађаји у војничком животу били су и теренска гађања, логоровања и учешће у опсежним војним или цивилно-војним акцијама усмереним на јачање капацитета за самоодбрану земље и њених грађана, попут акција „Ништа нас не сме изненадитиˮ и војних маневара на којима су јединице ЈНА биле подељене на „црвенеˮ и „плавеˮ. На тим догађајима су војници оно што су научили у касарнама примењивали у околностима сличним реалним условима ратовања. Војни полигони попут Пасуљанских ливада, Криволака, Бубањ потока, Мањаче и Слуња важна су места у сећањима бивших војника ЈНА.

„Техничка обукаˮ током првих месеци војног рока била је усмерена на упознавање и овладавање употребом оружја за које су млади војници били задужени. Учили су како функционише оружје и небројено пута понављали процедуре чишћења, састављања и растављања. „Аутоматску пушку смо толико пута растављали и састављали да смо то могли да урадимо затворених очијуˮ, сећа се Ото своје обуке у Титограду. Понављање радњи омогућило је војницима да ове процедуре физички интернализују. Ото додаје да је данима сањао како саставља и раставља своје оружје, чак и након завршетка обуке. „Друже поручниче! Војник Милан Тодоровић, полуаутоматска пушка М59/66, 7,62 mm, broj пушке 243789, спремна на преглед!ˮ – јесте реченица коју је Милан поновио толико пута да је никада неће заборавити. Намештање кревета тако да ивице буду оштре попут жилета и слагање одеће у ормарићу по прецизном редоследу биле су неке од вештине стечених кроз бескрајно понављање. Ово је такође било време када су војници учили да одговарају на наређења, разумеју значење техничких израза и скраћеница и када су усвајали специфичан жаргон који су регрути користили у међусобном разговору.

Попуњавање сваког тренутка свакодневног живота физичким вежбама, репетитивним процедурама и задацима имало је за циљ да код младих регрута убрза процес интернализације света војске. Током првих недеља војног рока, њихови једини тренуци слободног времена били су док су чекали у реду за оброк или одлазили у кантину. Као што су истакли моји бројни саговорници, официри су водили рачуна о томе да новопечени војници буду непрестано заузети, да им тело и ум буду константно окупирани репетитивним задацима и да никада не остају сами, за шта је постојао још један разлог: требало је да то спречи ове младиће да „превише размишљајуˮ и препуштају се очају и депресији због драстичног прелаза из цивилног у војнички живот, као и да елиминише могућности за сукобе, агресију и провокације. Млади регрути су различито реаговали на нову ситуацију и радикалну промену у односу на оно на шта су били навикнути пре доласка у касарну, у зависности од својих психолошких профила, али и претходних животних искустава. Да би се успешно носила са овим разликама, ЈНА се ослањала не само на интензивне дисциплинске рутине већ и на динамику међу самим војницима, вођену међусобном бригом, помоћи и подршком. Разлика у годинама између регрута који су служили војни рок са својих осамнаест година или одмах након завршетка средње школе, с једне стране, и оних који су служили након завршеног факултета, с друге стране, имала је значајну улогу у овој динамици. Желимир се присећа: „То је све тако било организовано да кад би дошло до неких провокација, увек би се нашао неко ко би реаговао. На пример, пошто сам ја имао 27 година, ја сам гледао да се према свим тим војницима млађим од мене, од којих су се многи осећали одвојени од фамилија, понашам као старији брат, али сам тражио да ме зову Друг Стари.ˮ Слично томе, Ото се сећа да се, поред свих изазова које је интензивна обука наметала на почетку његовог војног рока, морао старати и о другим војницима: „Ођедном сам био у позицији да сам морао да бринем о некоме.ˮ

Млади мушкарци из урбаних средина, навикнути на удобан живот, којима је строг режим тешког физичког рада био потпуно стран, суочавали су се са изазовима другачијим од оних на које су наилазили неписмени сељаци, Албанци или Мађари који нису владали српскохрватским, или младићи из гастарбајтерских породица који су на служење војног рока у ЈНА долазили из Западне Европе. Без обзира на међусобне разлике, сви млади регрути били су у истој позицији: сви су, како је Ото рекао, „кретали од нулеˮ – морали су да науче исте протоколе, усвоје рутине, овладају разним марширним корацима и доведу вештину намештања кревета до савршенства. Циљ свих тих изнова и изнова понављаних радњи, ритуализованих пракси, физички исцрпљујућих вежби и ограничених, перформативних комуникацијских кодова био је организација живота у касарни и осигуравање складног и ефикасног деловања. Војна институција је кроз те обрасце успевала да организује драматично различите људе у целину којом се може управљати. Међутим, како Ото примећује, значење тих рутина превазилазило је искључиво организационе сврхе: оне су, такође, овим људима пружале заједничку основу. Те репетитивне и ограничене форме не само да су организовале и усклађивале већ су заправо конституисале живот унутар оградом омеђеног простора касарни ЈНА – нудиле су заједнички језик. Млади војници су кроз извођење јасно дефинисаних задатака и вежби могли да уче једни о другима, да међусобно комуницирају, да брину и помажу једни другима; ти први дани војног рока свакако нису остављали много простора за неке друге интеракције.

Како је време пролазило, тако је и живот у касарнама постајао нешто опуштенији. Војници су могли осетити прве знаке попуштања строгог и интензивног дневног режима након свечаности полагања заклетве, кроз коју су симболично постајали „правиˮ војници ЈНА. Та свечаност је била тренутак када су по први пут од облачења униформе сусретали своје родитеље, браћу, сестре, другове и девојке, будући да су чланови породице били позивани да присуствују догађају. За војнике, ово попуштање значило је да су могли дуже остати у кантини у поподневним сатима и да су били ослобођени постројавања недељом. Након полагања заклетве, војницима су били дозвољени повремени поподневни изласци у град у којем су служили војни рок. Свакодневни живот постајао је мало лакши и физички мање захтеван, што је био резултат не само постепеног смањења интензитета вежби и физичког рада већ и познавања и интернализације поступака којима су били изложени. Ото је овај процес интернализације описао на следећи начин: „Навикнеш се на све то и почнеш да радиш оно што се очекује од тебе, а да ти то нико ни не каже. Уђеш у ритам и од‌једном све изгледа лакше.ˮ

Пролазећи кроз прве месеце обуке, војници нису само учили да испуњавају дневне обавезе и привикавали своја тела и умове на логику војничког живота. Такође су учили како да се снађу и своје војничке дане учине што подношљивијим. Научили су како да своју одећу и обућу сачувају од крађе или како да надокнаде изгубљену или украдену опрему; пријатељство са војницима задуженим за расподелу опреме било је од велике помоћи у таквим ситуацијама. На почетку су јели шта год да су добијали за доручак, ручак или вечеру, али како је време одмицало, квалитет хране постао је уско повезан са тим ко је био одговоран за кување и поделу хране у мензи. Војници задужени за кухињу давали су боље порције својим друговима. Телефонирање из касарне било је практично немогуће у раним данима војног рока, али како је време пролазило, многи су налазили начин да позову своје родитеље, пријатеље или девојку: научили су где се налазе телефони, када официри нису присутни и како да заобиђу блокаду постављену на војне телефоне. Овај процес учења зависио је од тога да ли су војници познавали праве људе у касарни и били у добрим односима са њима. Боља храна, удобније ципеле или телефонски позив често су младог војника коштали неколико конзерви месног доручка или флаша пива.

Након првих месеци обуке, војници су обично премештани у другу касарну и додељивани другој јединици, где су примењивали претходно стечено знање. Добијали су сложеније задатке, често засноване на личним вештинама и преференцијама. Неки су постајали водници одговорни за другове у својој јединици. Неки од њих, посебно они са вишим степеном образовања, постајали су записничари или ћате (четни евидентичари) и писали дневне извештаје и записнике, правили распореде за чишћење спаваоница, ходника i WC-a, смене страже, изласке у град, као и одласке на дуже одсуство. Ото је био задужен за прављење оваквих распореда. При томе је веома водио рачуна да расподела буде равномерна и праведна.

Овакве одговорности имале су велики утицај на односе међу војницима – на њихова пријатељства, као и афективну економију бриге, солидарности и узајамне помоћи. Ове улоге су такође доносиле привилегије и биле су од огромног значаја за односе унутар касарне и свакодневни живот војника. Како ми је Хариз описао: „Ми који смо били у важним службама (стационар, интенданти, кухиња, курири) функционисали смо као синдикат који се могао назвати криминалним. Ми смо имали контролу. Свако је сваког подржавао и пазио. Никад нисам чистио ципеле, увијек сам узимао нове.ˮ

На односе између војника утицао је и посебан временски режим у другој половини војног рока, са својим слободним поподневима и викендима и великом количином неструктурисаног времена. „То је био период када научиш да не радиш ништаˮ, присећа се Ото. Било је важно изгледати заузет, иначе би официри доделили војницима неки задатак – кошење траве, сакупљање лишћа или чишћење оружја. Дневни ритам је и даље био структурисан пажљиво планираним активностима и задацима – јутарњом хигијеном, фискултуром, дневним оброцима и наређењима – али су се учесталост и интензитет тих активности смањили, остављајући војницима слободно време које су могли да користе по свом избору. Било је пуно фудбала, шаха, шале и дружења. Неки војници су ово време користили за писање писама својим девојкама, члановима породице или пријатељима. Војска је и сама обезбеђивала инфраструктуру за смислено коришћење тог слободног времена. Подстицала је културне активности као што су организовање оркестра или израда зидних новина: на зиду одређеном за то у заједничкој просторији војници су излагали своје текстове и уметничка дела, информације о животу у касарни и исечке из новина посвећене важним празницима, личностима или догађајима из југословенске и светске политике. Свака касарна је имала библиотеку и многи војници памте војни рок као време када су читали више него икада. Библиотека у касарни у Титограду, где је Ото служио војску, поседовала је књиге најразличитијих аутора, од Достојевског до Карла Маја. Желимир се сећа да је у касарнској библиотеци у Бјеловару прочитао неке заиста невероватне књиге: „Усред војске сам, на пример, у њиховој библиотеци могао да читам мемоаре Гудеријана и Ромела, немачких генерала из Другог светског рата, чији српскохрватски превод је издало Војно дело. Фантастичне, дебеле књижурине.ˮ Ото и његови другови су добили дозволу да складиште претворе у културни клуб. На зид су окачили портрет Иве Лоле Рибара и редовно су правили зидне новине за своју јединицу. На полигону близу Осијека, где је фотограф Франци Вирант провео време након прекоманде 1980-81. године, војници су чак организовали изложбу фотографија у заједничким просторијама које су, у складу са склоношћу војске према означавању и класификацији, назвали „кантина и галеријаˮ.

Дневне рутине војног рока у ЈНА – репетитивне рутине, строги протоколи и ограничен репертоар речи, објеката и слика – деловале су као велики изједначитељ, стварајући структуре, мреже и услове унутар којих су веома различити људи сакупљени у касарнама ЈНА и обучени у исте униформе могли да сарађују, живе заједно, смеју се, постану пријатељи и брину једни о другима. Афективни учинци деловања ових форми нису били споредни ефекат милитаризације југословенских мушкараца, већ очигледно део агенде југословенске војне институције, која је улагала огромне напоре, ресурсе и инфраструктуру како би окупила младиће из свих делова земље и свих слојева друштва, излажући их искуству радикалне различитости и истовремене једнакости.

Војска у градовима

Разрађена инфраструктура касарни и других војних објеката битно је утицала на урбани простор југословенских градова, нарочито градова попут Постојне у Словенији, Пуле у Хрватској, Битоља у Македонији и Билеће у Босни и Херцеговини, у чијим касарнама је боравио велики број војника на одслужењу војног рока. Ови градови су са војском коегзистирали на заплетене и често изазовне начине, али то никада нису били потпуно одвојени светови.

Војска је запошљавала велики број људи који су је опслуживали и пружали јој различите облике подршке. Бројне индустријске гране снабдевале су војску храном, одећом и другим потрепштинама. ЈНА је располагала школама за обуку официра, болницама, стамбеним блоковима за официре и њихове породице, као и одмаралиштима у проводили годишње одморе (Хаџић, 2001, 321; Петровић, 2010). Присуство војске у граду било је визуализовано као „доменˮ – територија физички одвојена од остатка града, којој је приступ био ограничен. На катастарским мапама било је означено празним површинама, што је указивало да су војни објекти ван домашаја и контроле јавности и цивила (Стилиновић идр. 2013). Војска је, ипак, у градовима била присутна на различите начине које није могуће приказати на мапи и то је присуство било обележено прожимањем између два света – војног и цивилног. Војници су заједно са локалним становништвом певали у мешовитим цивилно-војним хоровима и посећивали основне школе за важне државне празнике У градовима су биле зграде где су живели официри ЈНА и њихове породице, као и други објекти које је војска користила. Породице официра биле су укључене у свакодневни „цивилни живот”, деца су ишла у школу, а жене радиле у локалним предузећима.

Неки простори који су припадали војсци, попут домова војске, омогућавали су интеракцију између становника града и војске. И војне и цивилне власти су подстицале ову интеракцију. Сваке суботе у мензи текстилне фабрике Арена у Пули одржавале су се забаве које су организоване у сарадњи са ЈНА и њеним оркестром, и „најмање стотину радница Арене удало се за локалне војне официреˮ који су дошли у град из свих делова Југославије (Бонфиглиоли 2020, 48). Понекад су се цивилни и војни светови укрштали на неочекиване начине. На пример, 1980. године култни хард-рок бенд Атомско склониште из Пуле снимио је албум уживо у дому војске, јер је он имао најбољу акустику и техничке услове за снимање у целом граду.

Војници у униформама посећивали су градске ресторане, плаже, шеталишта, барове и биоскопе, и шетали по улицама и трговима. Повремено би добили прилику да накратко искусе „обичанˮ градски живот или његове фрагменте, и о тим тренуцима данас говоре као посебно важним сећањима на војни рок: „1983. и 1984. године служио сам војску у Пули, у касарни Катарина на обали, на самом улазу у луку. Ишао сам на филмски фестивал у Арени и гледао премијеру филма Вариола Вера.ˮ „Певао сам и у мешовитом војно-цивилном хору с којим смо наступали широм Истре.ˮ Још један војник ЈНА који је такође служио у Пули, сећа се следећег: „Двапут сам био на филмском фестивалу у пулској Арени, а као страствени љубитељ фудбала, присуствовао сам утакмицама фудбалског клуба Истра. Купање је било забрањено, али се сећам плаже Верудела; био сам тамо само једном. Једном су нас официри послали у Арену да распоредимо седишта за филмски фестивал. Том приликом нам је Љубиша Самарџић купио пиво.ˮ Небојша Шерић Шоба, уметник из Сарајева који живи у Њујорку, служио је други део војног рока у хрватском граду Сињу, где је највећи део времена проводио у локалном дому војске. Његово најважње сећање на то место је када је добио задатак да организује концерт рок групе Азра. Официри од којих је добио наређење нису ни знали за Азру, али за Шобу је то била непроцењива прилика да уживо чује једну од најважнијих југословенских музичких група – прилика коју би веома ценио и у „обичномˮ животу.

Простори у којима су војници боравили – касарне, терени за обуку, биоскопи, ресторани – често су били интегрисани у урбане мреже југословенских градова, али су се истовремено налазили изван уобичајених путева локалног становништва. „Видиш ону стазу?ˮ питао ме је једном приликом пријатељ док смо шетали љубљанским парком Тиволи. „Та стаза је осамдесетих година била резервисана само за војнике ЈНА. Ми остали смо користили другу стазу. Никада се нисмо мешали с њима.ˮ Историчар Дарко Дуковски на сличан начин пише о Пули, граду у коме је био присутан велики број припадника југословенске војске: „Кино Истра било је најмање пулско кино и мало подаље од најужег средишта града, у близини Арене. Њега су углавном посјећивали војници па је и репертоар био њима прилагођенˮ (Дуковски 2011, 249).

Војници у униформама представљали су уобичајени „декор“ у многим југословенским градовима. Када би излазили у град, локални становници су понекад добијали утисак да урбани простор више не припада њима у потпуности: један мој саговорник из Постојне ми је рекао да су становници овог града избегавали да одлазе у град недељом, јер би тада све ресторане „заузелиˮ војници и њихове породице које су им дошле у посету. „Град није припадао нама тих данаˮ, додао је. Због масовног присуства војске, грађани Пуле су често имали осећај да им њихов град припада само делимично и повремено. Ово је посебно важило за среде и викенде, када су војници добијали дозволу за излазак у град. Један од њих се присећа: „Када су војници излазили у град, грађани Пуле су се полако повлачили из јавних простора.ˮ Ипак, погрешно би било на основу оваквих изјава закључити да су млади војници сматрани уљезима у локалном окружењу. Општа регрутација значила је да је већина локалног становништва познавала некога ко је служио, тренутно служи или ће ускоро служити војни рок у ЈНА. То је стварало осећај емпатије и многе мотивисало да војнике у ресторанима и баровима часте пићем.

Униформа коју су носили при изласку из касарне чинила је војнике представницима Југословенске народне армије. Како су војне власти сматрале, та униформа је била извор поноса, али истовремено је захтевала и одговорност. У ТВ серији Кад сам био војник (реж. Стјепан Заниновић, ТВ Београд/ Застава филм, 1969–1970), првог дана у војсци, официр саветује новопридошлим регрутима да, када оду у град, не пију алкохол, јер „грађани не гледају у теби, рецимо, Вукотића. Него војника ЈНА.ˮ Са приближавањем краја Југославије, кад су почели да се догађају различити насилни конфликти, многи су младићи на властитој кожи, непосредно и дословно, осетили последице тог јединственог, недиференцирајућег погледа коме су били изложени због униформе ЈНА, и то на много непосреднији, дословно болан начин. Јуре Гомбач из Љубљане, који је војску служио у Сплиту 1991. године, у време тензија између ЈНА и локалног хрватског становништва, испричао ми је да су локални становници редовно нападали војнике ЈНА када би их видели у граду због униформе коју су носили: „Нису питали и није их занимало да ли си Хрват, Словенац, Босанац или Србин – добијао си батине због те униформе.ˮ С друге стране, способност униформе да брише разлике могла је пружити и уточиште, сигурност и неопходну анонимност у напетим временима у предвечерје надолазеће катастрофе. У српским градовима, који су крајем 1980-их били углавном непријатељски настројени према Албанцима, они су се осећали сигурније у униформи ЈНА. Униформа не само да је прикривала разлике већ је имала и заштитну моћ која је произашла из још увек присутног ауторитета војне институције. Елмаз Јонузи из Приштине који је војни рок служио у Крагујевцу 1988-89. године, сећа се ситуације када је са још једним војником седео у кафани, и неки локалци су почели да га провоцирају и вређају чим су схватили да је Албанац. Власник кафане је позвао полицију, која је одмах дошла и ухапсила локалце, а дошао је чак и председник месне заједнице да се извини Елмазу.

Са неумитним протоком времена, материјални остаци војне инфраструктуре која је припадала ЈНА у пост-југословенским градовима преправљени су да служе другим сврхама, препуштени силама природе, или су још увек предмети спорења око имовинских права (Фалски 2019; Кардов, Кнежевић и Рогозница 2014). У неким од тих градова, комплексни начини испреплетаности урбаног и војног живота током социјализма тематизују се кроз дискурсе и праксе културног наслеђа, осетљиве за трајне трагове које је у урбаном ткиву оставило присуство војске и укључиве за преговарање различитих значења, виђења, сећања и историја.

Тања Петровић

 

Литература

Bjelajac, Mile. 1999. Jugoslovensko iskustvo sa multietničkom armijom 1918–1991. Beograd: Udruženje za društvenu istoriju.

Bonfiglioli, Chiara. 2020. Women and Industry in the Balkans: The Rise and Fall of the Yugoslav Textile Sector. London: I. B. Tauris.

Catterall, Bob. 2009. Is it all coming together? Thoughts an urban studies and the present crisis: (16) Comrades against the counterrevolutions: bringing people (back?) in. City, 13(4), 531–550, https://doi.org/10.1080/13604810903425861 

Dukovski, Darko. 2011. Povijest Pule. Pula: Nova Istra.

Falski, Maciej. 2019. „Who Has the Right to Decide: Pula and the Problem of Demilitarized Urban Zoneˮ. Philological Studies – Literary Research 12 (9): 135–148.

Graham, Stephen. 2009. Cities as Battlespace: The New Military Urbanism. City, 13(4), 383–402, https://doi.org/10.1080/13604810903298425  

Hadžić, Miroslav. 2001. Sudbina partijske vojske. Beograd: Samizdat b92. 

Hawkins, J. P. (2001). Army of hope, army of alienation: Culture and contradiction in the American Army communities of Cold War Germany. London: Bloomsbury Publishing. 

Kardov, Kruno, Lidija Knežević i Nives Rogoznica, ur. 2014. Kome pripadaju bivše vojne nekretnine? Iskustva prenamjene u Hrvatskoj. Zagreb: Centar za mirovne studije – Zavod za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu.

Macleish, Kenneth T. 2013. Making War in Fort Hood: Life and Uncertainty in a Military Community. Princeton: Princeton University Press.

Milićević, Aleksandra. 2006. „Joining the War: Masculinity, Nationalism and War Participation in the Balkans War of Secession, 1991–1995ˮ. Nationalities Papers 34 (3): 267–287.

Petrović, Tanja. 2010. „Officers without an Army: Memories of Socialism and Everyday Strategies in Post-Socialist Sloveniaˮ. Remembering Utopia: The Culture of Everyday Life in Socialist Yugoslavia, ur. Breda Luthar i Maruša Pušnik. Washington: New Academia, 93–118.

Stilinović, Mladen, Bieke Cattoor i Bruno De Meulder. 2013. „Mapping the Realms of the Soldiers: Cartographies of Military Landscapes in Skopje and Bitolaˮ. Tekst izlaganja na konferenciji Virtual City and Territory, Rim, https://upcommons.upc.edu/handle/2099/16387.

Vukićević, Voja. 1971. „Koherentnost nacionalnih kultura u kulturnom životu JNAˮ. Kulturni život u JNA, ur. Voja Vukićević. Beograd: Politička uprava Državnog sekretarijata za narodnu odbranu, 93–99.

Zimmermann, Warren. 1996. Origins of a Catastrophe: Yugoslavia and Its Destroyers – America's Last Ambassador Tells What Happened and Why. New York: Times Books.

Аутор

Петровић, Тања

Просторни обухват

Билећа

градови бивше Југославије

Временски обухват

социјалистичка Југославија

постсоцијалистички период

Тема
  • ЈНА
  • војни рок
  • касарна
  • град
  • усмена историја
  • сјећање
Локација
42.86665100, 18.41711300
Prikaži na mapi Још из категорије