О наруквицама и породичној прошлости казују Здравка и Бранка Томовић.

„Ово су најстарији предмети које чувамо: наруквице старе преко 150 година. Носе се на обје руке. Оне су припадале Анђиној мајци Јованки, рођеној 1830. године, чије је дјевојачко презиме било Милићевић.

У вријеме херцеговачких устанака Јованкин муж је као учесник протјеран из Мостара у Црну Гору. Она је кренула за њим. Кад је дошла близу Билеће, јавила се свештенику на Плану, јер је тад тамо била црквена општина. Вјероватно тада није била ни саграђена ова црква у Билећи.

Свештеник јој је помогао да купи земљиште у центру Билеће. Дакле, Јованка је наша чукунбаба што је дошла из Мостара, купила је плац и саградила кућу. То је прва жена у Билећи која је купила земљу. Послије, кад је дошла Аустроугарска, вратила се у Мостар.

Њена кћерка, наша прабаба Анђа, била је предузетна и способна жена. Кад је остала удовица, осјетила је да ће бољи посао бити у Билећи и продаје своје имање у Мостару које се налазило у околини тадашњег хотела Неретва.

Долази у Билећу, зато што је ту била војска и касарна. У Билећу су пристизали разни официри и државни службеници из Аустрије, Мађарске, Србије, Хрватске. Мерћепи су тада дошли, све је то са Аустроугарском дошло.

Баба, иако удовица са седморо дјеце, прави кућу и отвара хотел. Старо презиме наше породице било је Пичета, а прабаба Анђа га је промијенила у Лучић.

У том периоду у Билећи није било неписмених људи, чак су и жене са села ишле на курсеве. Све жене су биле писмене, а многе су завршиле школе. Углавном, баба је водила хотел и радила у њему до Другог свјетског рата.“

Бројанице Анђе Лучић

Здравка и Бранка Томовић чувају и бројаницу своје прабабе Анђе Лучић, Јованкине кћерке. Бројаница је из друге половине XIX вијека и направљена је од ћилибара.

Категорија Наше благо
Локација
42.87615800, 18.42952900
Prikaži na mapi Још из категорије