Отац науке о насљеђу Дејвид Ловентал у својој књизи „Прошлост је иностранство“ врло је сликовито описао разлике између историје и насљеђа.
У свим периодима, свим друштвима и државним уређењима неки дијелови прошлости се славе, неких се одриче, а неки се скривају, те свака генерација обликује трагове прошлости у складу с тренутним потребама. Никад нећемо у потпуности разумјети зашто и како се нешто одигравало, јер су тада околности биле другачије, другачије се размишљало и, на крају, то је „иностранство. Тамо се ствари раде другачије“ (Lowenthal).
У случају историје билећке касарне, избјећи историју или неке њене дијелове чини се као немогућ задатак. Јер, ако шетате Билећом и њеном околином, тешко да нећете наићи на неки објекат, структуру, лично име које вас неће упутити на познату касарну.
Неке стамбене зграде су изградили бивши затвореници током периода сукоба са Стаљином, тада названи ибeовцима. Направили су стадион, мријестилиште на Требишњици и још много тога.
Можда најпознатији симбол Билеће, пјесма „Билећанка“, написана је и компонована унутар касарне Билећа.
Касарна је била и школа, сјемениште културних дјелатности, али и затвор. Била је и покретач развоја Билеће, али и мјесто по којем је Билећа некима била омражена, док је другима заувијек остала у лијепом сјећању.
Историја Билеће је историја билећке касарне. И обрнуто. Билећка касарна је сигурно један од битних елемената европског, а вјероватно и цјелокупног свјетског насљеђа.
Кроз историју касарне
Први војни утицај у овом дијелу Херцеговине сеже још у период Османлијског царства, када су фортификације и прелазне тачке служиле за контролу и мобилизацију трупа и каравана на кршевитом терену. Тада је на простору касарне било изграђено тек неколико објеката.
Доласком аустроугарске војске Билећа постаје дио стратешки важног комплекса у којем су се градиле значајне војне структуре за обуку и објекти који су обликовали и физички простор града и његову друштвену динамику. Током периода владавине Аустроугарске војна инфраструктура, али и развој Билеће, доживљавају највећу експанзију. Објекти служе и као симбол државне моћи и управљања овим дијелом провинције, те се од 1885. до 1914. изграђује још 16 објеката за потребе 1330 новопридошлих војника, официра и чиновника. Неки објекти су до данас задржали своју оригиналну архитектуру.
Аустроугари довођењем воде са извора Требишњице рјешавају водоснабдијевање. Како наводи Гњато, простор данашње Билеће је у вријеме пописа 1905. године имао педесетак породица (око 250 људи) које су ту живјеле, док су околна села имала много више становника. Гњато спомиње једно село у којем је тад живјело 950 људи. Према Мартиновићу, Билећа је од првог до посљедњег аустроугарског пописа становништва доживјела интензиван развој и прираст становништва, чак за 611%.
Потребе војника и других аустроугарских службеника привукле су у ово мјесто бројне имућне породице, које су отварале различите радње, трговине, занатске праксе, гостионице. У том периоду досељавају се и неке од најпознатијих породица, попут Хамовића, као и породица Мерћеп, која је најзаслужнија за развој Билеће, чије ће вам име Билећани сигурно често помињати.
У периоду Краљевине Југославије, када се дограђује још осам објеката, касарна наставља да игра важну улогу у државној сигурности и контроли, а у једном тренутку служи и као затвор за неке од најпознатијих комуниста тог доба, чиме војни простори постају и политички инструмент. У затвору касарне једно вријеме су провели неки од најпознатијих чланова Комунистичке партије Југославије, укључујући Иву Лолу Рибара, Мошу Пијаде и друге. Ослобођени су неколико мјесеци касније, након петиције коју је 1940. потписало седамдесет најугледнијих интелектуалаца тог времена.
Једна од најпознатијих корачница на подручју бивше СФРЈ, „Билећанка“, настала је међу зидовима ове касарне. Занимљиво је да је ибеовцима затвореним у касарну у периоду од 1951. до 1955. било дозвољено пјевати скоро све пјесме осим „Билећанке“. Толика је снага те познате пјесме којом и данас Билећани знају дочекати бивше питомце Школе резервних официра пјешадије (ШРОП) из СФРЈ. (https://www.facebook.com/watch/?v=1644538399592743)
Значајан траг у времену након одласка Аустроугарске остављају и питомци Донског кадетског корпуса, који, бјежећи пред Октобарском револуцијом, како истиче Миодраг Хрњез Љумо, долазе у објекте које је Аустроугарска напустила и који су тада били већ прилично запуштени. Цвијет руске интелигенције,састављен од прпадника различитих занимања, организује низ курсева и културних активности. За вријеме њиховог боравка организована је гимназија коју су похађали многи Билећани, међу њима и Голуб Куреш, чије име данас носи билећка средња школа. Руско гробље у Билећи својеврстан је споменик овој групи становника Билеће, који су, без дилеме, оставили неизбрисив траг у друштву.
Током социјалистичке Југославије, касарна постаје дио инфраструктуре Југословенске народне армије.
Након Другог свјетског рата, социјалистичка Југославија наслиједила је исти простор и дала му нову намјену. Масовна мобилизација претворила је касарну у огроман простор на којем су се сусретали мушкарци из цијеле Федерације, још једном потврђујући њену улогу друштвене раскрснице.
Током периода СФРЈ дограђено је још 29 објеката. Ту су многи младићи из различитих дијелова Федерације проводили од шест до осам мјесеци, понекад и дуже, похађајући Школу резервних официра пјешадије, основану 1948. године. Током тог периода обликовали су своја искуства и идентитете кроз ритам војничког живота. Савременици и директни судионици тог времена тврде да је то била најпознатија школа те врсте, у коју су долазили пробрани питомци. Школу су посјећивали и војни аташеи других земаља како би се лично упознали са њеним програмом. Бројне групе бивших питомаца ове школе, које се и данас окупљају и организују годишње сусрете у простору касарне, свједоче о томе да касарна није само симбол војне дисциплине и обавезе према држави. Обуку у овој школи је прошло преко 50.000 полазника.
Међутим, већ педесетих година XX вијека, за вријеме периода Информбироа и сукоба Југославије са Стаљином, касарна добија опет казнену функцију. Овога пута, они који су подржавали Стаљина оптужени су за лојалност Совјетском Савезу умјесто Титовој Југославији. Идеолошка поларизованост се промијенила, али су механизми остали исти. Они које је некад затварала Краљевина сада су владали, док су се они који су се противили новој линији нашли унутар истих зидова.
Ова замјена од кључног је значаја за разумијевање насљеђа које носе становници Билеће. Касарна није везана за идеологију. Она је везана за саму моћ државе – прилагодљива, поново употребљива и потпуно равнодушна према идејама и вјеровањима. Простор је исти, мијења се само дефиниција „непријатеља“.
За чуваре и војнике ова подјела креирала је моралне ломове. Неки су морали посматрати оне чији су политички мотиви били исти као они који су донедавно били пожељни. За затворенике, ово искуство оснажило је бруталну истину – режими се мијењају, али институција затвора остаје иста.
Међутим, не треба изгубити из вида да, и поред тмурних и мучних периода, ова касарна и даље носи много позитивних сјећања и искустава. Касарна се никада неће моћи квалификовати као добро или лоше мјесто. Она је једноставно то – касарна.
Књига Utopia of the Uniform Татјане Петровић описује како таква униформност, ритуализација свакодневног живота и присилно мијешање људи из различитих околности не само да производе дисциплину већ стварају и интензивне колективне везе, пријатељства и афективну заједницу која надилази касније историјске кризе. Ако постоје неке невјерне Томе, позивам их да посјете неку од онлајн група која окупља бивше питомце ШРОП-а! (група бивших полазника школе 1956. до 1991. године: https://www.facebook.com/groups/121345944572249)
На крају социјалистичког периода и почетком деведесетих година, касарна се, нажалост, опет користи као мјесто у које су почетком конфликта 1991–1992. довођени и затварани становници из источне Херцеговине и шире регије, изложени различитим видовима злостављања. Ово мјесто је оставило дубок и болан траг, како у колективној меморији тако и кроз институционалне процесе, односно кроз судске пресуде различитих инстанци.
Живот иза зидова – војници, затвореници, грађани
За оне који су овдје служили војни рок, бараке су често значиле присилно удаљавање од дома и свакодневних навика, урањање у ритам дисциплине: буђење уз звук сирена, маршеве кроз дворишта, одлазак на стрелишта, униформе, правила и казне. За многе је то било мјесто гдје су изграђивали пријатељства изван етничких и регионалних граница, искуство које је након распада Југославије остало као снажно сјећање на међусобно повезивање. Ово отвара један други аспект војничког – важност заједништва испред етничких и политичких разлика, гдје униформа и заједничка рутина постају средства за стварање нових облика друштвене кохезије. (Duke University Press)
С друге стране, за рањене, прогнане и оне који су кроз ове бараке прошли као затвореници или свједоци злочина, овај простор постао је симбол разарања и страха: мјесто гдје су људска права била занемарена, гдје су биографије сломљене и гдје су породице остале са питањима без одговора и трајним посљедицама.
И грађани Билеће, који можда никада нису крочили унутар војних објеката, ипак су живјели у њиховој сјени. Касарна је имала економски утицај на њихове животе, без обзира на то да ли су у њој били запослени или не. Сви грађани су били повезани с касарном социјалним динамикама које се стварају у заједници с великом војном популацијом, као и кроз посљедице рата које се рефлектују у свакодневици – од сјећања до политичких дебата.
Касарна се данас налази у склопу Оружаних снага Босне и Херцеговине и у њој је смјештен Други пјешадијски (Република Српска) батаљон Оружаних снага БиХ. Посјете касарни могу се организовати уз претходну најаву и одобрење Министарства одбране БиХ.
Александра Дринић
Литература и извори
Литература
Lowenthal, David. 1985. Past is a foreign land. Cambridge University Press.
Martinovič, Manuel. 2022. Austrougarske utvrde u Bosni i Herzegovini. Mostar: Napredak.
Petrović, Tanja. 2024. Utopia of the Uniform: Affective Afterlives of the Yugoslav People's Army. Duke University Press. https://archive.org/details/utopiaofuniform00petr
Интернет извори
Хрњез, Миодраг Љумо; Гњато, Војислав Војо; Николић, Витомир и Кундачина, Тихомир. 2017. Емисија РТРС Трагови I и II. https://www.youtube.com/watch?v=qZB30PUz_jw
Фејсбук група „Пронађи другове из бивше ЈНА“ (423,500 чланова). https://www.facebook.com/groups/1426107641004634
Фејсбук група „група бивших полазника школе од 1956. до 1991. године“. https://www.facebook.com/groups/121345944572249