Рођен је 22. марта 1912. године у Чикагу као Младен Ђорђе Секуловић (Ђорђе је додато како би се сјећао крсне славе породице – Ђурђевдана).О његовом угледу, вриједности и популарности свједочи и податак да је пет година био предсједник Америчке академије за филмску умјетност и науку.
Како је то често истицао, није био класични холивудски љепотан, имао је карактеристичан нос који је два пута ломио на спортским теренима, тако да није имао среће када су у питању главне улоге, али то га није спријечило да бриљира у низу споредних, од којих му је једна у филму Елије Казана, “Трамвај звани жеља” 1952. године донијека престижно признање – ОСКАР. Нешто касније био је номинован за исту награду за улогу “На доковима Њујорка”. Своје глумачке способности прво је почео да исказује у позориштима Чикага и Њујорка, потом Герија, а затим на филму и телевизији. Играо је у око 65 филмова и неколико запажених ТВ серија. У току рада у позоришту сусрео се са глумицом, лијепом Јеврејком, Моном Гринберг. Љубав на први поглед претворила се у животну романсу која је трајала све до смрти славног глумца 2009. године – више од седам деценија. Вјенчали су се 1938. године. Био је то најдужи брак у историји Холивуда. Из брака са Моном, Карл Малден има двије кћерке, Карлу и Милу, од којих је добио седморо унучади.

Као глумац изузетног талента, Карл Малден је био присутан у дјелима који данас чине темељ америчког филма. Играо је са највећим филмским звијездама попут: Марлона Бранда, Натали Вуд, Кирка и Мајкла Дагласа, Грегорија Пека, Гарија Купера, Џорџа Скота, Карола Бејкера, Бреда Декстера и др. Своје глумачко умијеће исказао је, поред већ поменутих , и у филмовима као што су “Дрво за вјешање”, “Једнооки Џек”, “Патон”, “Како је освојен дивљи запад”, “Беби Дол”, “Револвераш”, “Циганка”... Прославио се улогом детектива Мајка Сутона у ТВ серији “Улице Сан Франциска”, из 1970-их, гдје му је партнер био Мајкл Даглас. Запажену улогу имао је у ТВ серији “Скаг”. Негдје при заласку каријере, доспио је у своју постојбину, и у ондашњој Југославији, 1982. године под редитељском командом Горана Паскаљевића снимио филм “Сутон”, у коме је остварио једну од улога за памћење. Филм је сниман у Истри. Тада је Карл Малден први пут боравио у Београду. Они што помно прате збивања на “великом екрану” знају да је Карл Малден у својим филмовима знао често да на чистом српском језику каже “Хеј, Секуловићу” или неку другу српску ријеч, желећи и на тај начин да покаже да зна и да не заборавља одакле потиче. Често је тиме збуњивао партнере, али он за то није марио. Иако вијеран своме поријеклу, морао је да промијени име. Објаснио је то: “Моје име било је велики залогај за Американце – Младен Секуловић. ’Мл’ као звук чак и не постоји у енглеском језику. Било је то 1934. године. Оцу Петру то није било право, али схватио је да умјетност тражи и неку ’жртву’. За њега сам био и остао Младен Секуловић.
Карл Малден је добитник бројних награда и признања. Готово да не постоји значајнија награда за коју током каријере није барем номинован, нити признање са којим сасвим заслужено није овјенчан. Он има своју звијезду на Плочнику славних у Лос Анђелесу. У том граду чак је и једна пошта добила његово име у знак поштовања за допринос америчком филму. Оснивач је Умјетничке библиотеке у Лос Анђелесу за коју кажу да је највећа и најбоље опремљена у САД. Добитник је почасних диплома неколико универзитета као и награда разних умјетничких удружења. Почетком 2004. године Карла Малдена (Младена Секуловића) је државна заједница Србија и Црна Гора одликовала медаљом “Белог анђела”. Признање му је 20. фебруара те године, у његовом дому у Лос Анђелесу, уручио тада актуелни министар културе Србије, Бранислав Лечић.
“Одувијек сам осјећао дубоку везу са својим српским поријекломи стога сам веома дирнут и захвалан. У животу сам примио многе почастии признања, али ће ово за мене заувијек бити посебно. Увијек ћу вам бити захвалан на Белом анђелу, као и цела моја породица”, видно узбуђен, рекао је Карл Малден.
Двадесет и другог фебруара 2004. године, Карл Малден је добио награду за животно дјело Удружења филмских глумаца Америке, које окупља око стотину хиљада чланова. Награда је уручена у Лос Анђелесу у чувеној дворани КОДАК у присуству око 1600 учесника церемоније. Ово високо признање уручио му је Мјакл Даглас. Био је то импресиван тренутак, какав одавно није забиљежен у историји Холивуда. Док је Карл Малден примао признање, двораном се чуло; Србин, Србин… Аудиториј је аплаудирао, стојећи више од пет минута. Педантне камере забиљежиле су сузе у очима свјетских филмских величина.
Више пута био је номинован за награду “ЕМИ”, а 1985. године она му је припала за улогу у мини серији “Фаталне визије”. Крајем 2004. године (11. новембра) ветеран америчког глумишта Карл Малден примио је престижну награду “Монте Кристо” од Позоришног центра “Јуџин О’Нил”.
Карл Малден је своју животну и радну причу исписао на најљепши начин у књизи аутобиографског карактера, на око 400 страница, “Како сам почео?” (When Do I Start?), која је објављена 1997. године. У писању му је помогла кћерка Карла.
Отац Младена Секуловића, Петар Секуловић, рођен је у Билећи 1886. године, а 1906. године укрцао се на брод у дубровачкој луци са још неколико рођака и без пребијене паре у џепу стигао у Америку. Тамо је основао породицу. Оженио се 1910. године Чехињом Мином Себером, која је радила у текстилној индустрији (живјела је 104 године). На свијет су дошли синови Младен, Мило и Данило. О свему томе Петар је слао радосне вијести својој браћи Стеву, Веселину и Лазару у Билећу.
Секуловићи су у Билећу дошли крајем претпрошлог вијека из Боке Которске. Остали су упамћени по томе што су заједно са мјештаним били оснивачи СПКД “Просвјета”, Српске читаонице, “Сокола”, они су били глумци на светосавским и другим приредбама… Пожутјеле фотографијеу албумима старих билећких породица казују о популарности Секуловића из тог времена, исказаној кроз пријатељства, кумства на вјенчањима и крштењима; великом ангажовању на пољу културе и духовности. У старом дијелу Билеће још постоје куће у којима су породице Секуловића становале и имале занатске радње, трговину и кафану. У сеоском гробљу у Подосоју (3 км удаљено од центра Билеће) налази се породична гробница и лијепо урађени камени споменик Секуловића. Ту су сахрањени Митар и Ана (рођена Гашић) Секуловић, дјед и баба Карла Малдена, стриц Стево, супруга му Стана, њихова дјеца и други.
Његов отац Петар опробао се у разним пословима у Чикагу, а потом у граду Гери (Индијана), пролазећи тако мање-више идентичан пут већине досељеника у Америку, радећи као политер, радник у челичани, или разносач новина и млијека. Карл Малден своја прва глумачка искуства дугује управо њему. Петар Секуловић (умро је 1976. године) био је дуго времена у Гери руководилац пјевачког друштва “Карађорђе”, оснивач је Хора младих досељеника “Бранко Радичевић” (1915). Био је покретач низа драмских и пјевачких група православаца, који су често наступали у црквама и на разним приредбама. У неким од тих група активан учесник био је и Карл Малден. Малден jе још у породици упознао са српском културом и обичајима. Његова прва глума је била на српском језику, којим се до краја веома добро служио.
“Лојалност српском поријеклу је била највећа вриједност у дому мога оца Петра. Био је опсједнут тиме да буде добар Србин, да помаже људима у околини да такође буду добри Срби”, каже у својим мемоарима Карл Малден о гајењу српског идентитета које је стекао у породици и сачувао до последњег дана живота. Живио је и стварао читав животни и радни вијек на поруци свога оца из раних дјечачких дана: “Сине Младене, ако желиш бити добар Американац, прво мораш бити добар Србин”.
“Према сваком Србину кога, кога сам било гдје срео, аутоматски сам осјећао пријатељство и наклоност. Небројено пута би ми се нека особа појавила на прагу куће уз једину препоруку да је из Србије”, пише у мемоарима Карл Mалден, истичући како се и у поодмаклим годинама сјећа свакодневног живота у његовој породици; крсне славе, Ђурђевдана, српске пјесме, музике… Тога како је његова мајка, иако чешког поријекла, успјешно савладала справљање хране по херцеговачком, српском рецепту. “Oдгајан сам тако да осјећам да сам ја лично потекао из Билеће, мада тамо нисам никада био, не зато што нисам хтио, него што су ме разне обавезе, околности и послови спутавали.”
У Холивуду су Карла Малдена сви цијенили. О глумцима се увијек пишу трач рубрике, али о Карлу Малдену их је немогуће наћи. Свеколика љубав његових колега по послу, пријатеља и родбине, званичника америчке филмске индустрије, можда је на најљепши начин исказана у прољеће 2002. године. Тада му је у Лос Анђелесу, у свом великом ресторану, на Беверли Хилсу, организовао прославу деведесетог рођендана његов пријатељ Ден Тана (Димитрије Танасијевић), продуцент, наше горе лист. Милионски ТВ аудиторијум имао је прилику да у специјалним емисијама види Kарла Малдена, тог скромног човјека и голему, према њему усмјерену љубав и пажњу.
Посљедњу улогу одиграо је 2000. године (седам година пошто је одлучио да престане са глумом), у пилот епизоди серије “Западно крило”, која је потом постала једна од највише награђиваних и најпопуларнијих у историји америчке телевизијске и драмске продукције. Биће упамћен као највећи Србин у Холивуду, прије свега зато што никада није заборавио своје поријекло и што је из његовог искреног поноса што је Србин зрачио поштени патриотизам и у коме је куцало велико срце умјетника чије је поштење према људима и послу скоро без преседана. Живио је скромно, достојанствено, без мрље у животу и каријери. Био је свјетски човјек, човјек који је волио све добре људе свијета.

Потписник ових редова имао је част да буде једини из завичаја његовог оца који је, макар и у његовим поодмаклим годинама, са њим размијенио неколико писама. Било је то непосредно након што сам 2003. године објавио репортажу о Билечким оскаровцима (Карл Малден и Душан Вукотић) у Зборнику радова “Српска проза данас”, чији је издавач СПКД “Просвјета” у Билећи. Карлу Малдену је Зборник донијела у Лос Анђелес позната новинарка РТС-а Мира Адања Полак. Био је веома обрадован да га не заборављају у завичају његовог оца и оним што сам написао у репортажи. Послао ми ја касније и своју аутобиографску књигу “Како сам почео?” са дивном посветом. Размијенили смо неколико писама. Била су то кратка писма писана старачком руком, пуна људске топлине и захвалности и жеље да, макар и при крају животног вијека, сазна нешто више о крају из кога је његов отац Петар отишао у свијет. У неколико наврата искрено је зажелио да, ако га здравље послужи, а године не савладају, поново дође у Београд и коначно посјети Билећу. Нажалост, та му се жеља није остварила. Можда ће једног дана неко од његове многобројне породице да посјети Билећу, крај у коме људи са много љубави чувају успомену на Секуловиће и у коме ће се трајно сјећати легенде Холивуда – Карла Малдена, чије име од краја 2010. године носи и једна улица у Билећи.




Вијест о смрти Карла Малдена (Младена Секуловића), 1. јула 2009. године у Лос Анђелесу, примљена је са сјетом и тугом у филмском свијету и ван њега. његовој породици упућени су бројни телеграми саучешћа. Међу њима и телеграм предсједника Србије, Бориса Тадића. У име грађана Билеће и своје искрено саучешће упутио је и начелник Општине Билећа, др Славко Бекан, у коме је наглашено “да је Младен Секуловић (Карл Малден) својим дјелом и љубављу према херцеговачком завичају свога оца Петра, према свом српском поријеклу, српском народу и његовим културним и духовним вриједностима, још за живота подигао подигао себи најљепши споменик пред генерацијама које долазе”.
Мишо Кисић