Проучавање вокалне праксе Срба из источне Херцеговине отпочела су крајем XIX века када су Фрањо Кухач и Лудвик Куба сакупљали примере градског певања, а интересовање за ову област наставило се и током XX века кроз рад Беле Бартока и Алберта Лорда. Након Другог светског рата Цвјетко Рихтман је објавио један рад који је дао општу, али недовољно јасну слику музичке традиције простора Херцеговине. Међутим, највећу информативност поседују мастер радови који су рађени на Факултету музичке уметности у Београду на основу испитивања вршених почетком XXI века, а која су иницирале Јелена Анђелковић у околини Требиња и Александра Чабрило у области Невесиња. Прва синтетичка студија о херцеговачком певању представља део доктората Сање Ранковић која је своја истраживања спровела у источној Херцеговини (у Требињу, Билећи, Невесињу и Гацку), као и код исељеника из ове области који су настањени у Војводини (доминантно у околини Зрењанина).
На основу података добијених из поменуте литературе запажа се да народна терминологија везана за херцеговачко певање може бити повезана са различитим аспектима извођачког процеса. Као синоним за мелоритмички модел у источној Херцеговини користи се појам кајда као основни начин музичког изражавања. Једно од правила традиционалног вокалног израза јесте да мушкарци и жене не певају заједно, без обзира на то о ком певачком стилу је реч, из чега исходи народна подела песама на „момачке” и „ђевојачке”. У том смислу, мушко певање је интензивније од женског и подразумева гласну интерпретацију са честим акцентовањем делова музичког тока, што је део локалне музичке естетике.
У источној Херцеговини једногласно певање је заступљено у мањој мери и најчешће се изводило на свадби као „путничко пјевање од ува” или „турћијање”, тужење на сахранама, или певање успаванки. До данас се одржало само певање „од ува”, специфично за славу, свадбу или објаву неке новости (нпр. рођења детета). Међутим, двогласно извођење представља основну карактеристику херцеговачког идентитета и јавља се у оквиру музичких форми које се именују као бројнице или изговаралице, ганге и бећарци.
Међу најстарије форме двогласног изражавања могу се означити бројнице и ганге, док су бећарци новији вид музичког израза. Бројнице и ганге су сличне по много чему, а пре свега по уском тонском амбитусу базираном на нетемперованом систему и доминантно секундним сазвуцима. Поред тога, концепција извођења бројница и ганги најчешће је заснована на смењивању двојице солиста и групе. Ретко се дешава да обе солистичке линије пева један извођач, осим у случајевима када нико у групи не може да преузме улогу другог солисте. Бројнице или изговаралице су најстарији облици двогласног извођења код којих број певача није строго утврђен, али је функција гласова јасно одређена. При извођењу бројница постоји одређен редослед наступа певача при чему након солистичког певања првог солисте симултано наступају други солиста и група која изводи мелодијску линију вишу од деонице другог солисте. Занимљиво је да се у тренутку групног певања главном мелодијом не сматра виши мелодијски ток кога изводи група, већ нижи – често речитативни.
Како би се најлакше схватила интерпретативна специфичност ганги важно је упоредити их са бројницама. Наиме, основна разлика између бројнице и ганге је у томе што код ганге пратња не изговара текст, већ само поједине вокале (а или о), а код бројнице сви певачи изговарају текст. Укупна звучност ганге помало подсећа на певање уз гусле, при чему пратња као да подражава овај инструмент.
Терминологија која се односи на извођење ганги јасно је одређена за све певаче. Први солиста „започиње”, други „предваја” или „набраја”, а остали „гангају”. Кроз назив који се користи за првог солисту – „започиње”, наговештава се његова функција везана за излагање почетне музичке и поетске мисли. Појам „гангање” сликовито описује статичност пратње која не изговара текст, док „набрајање” одсликава изговарање текста другог солисте често на хипофиналису. Поједини певачи указали су на неколико начина извођења ганги који се разликују у односу на смењивање солиста или присуство рефрена. Ганга на предвајање је облик у коме солиста излаже читав стих, а група и други солиста наступају на последњем слогу и даље настављају са певањем. У неким случајевима други солиста почиње да пева тек након извођења првог солисте, а група се прикључује пошто други солиста отпева неколико слогова. Термин ганга на припјев је форма која подразумева рефренски додатак у виду припева. У самој Херцеговини, односно у околини Требиња, постоји подела на такозвану мушку и женску гангу, чиме се истиче разлика у јачини извођења и неким музичким карактеристикама. При извођењу ганге комбинује се хетерофоно и хетерофоно-бордунско певање са неуобичајеним начином ритмизовања музичког извођења солисте и пратње. Почетно солистичко наступање је у бржем ритму, док у тренутку када се прикључи група, при понављању стиха, настаје својеврсна „аугментација” већ отпеваних ритмичких јединица. Поред наведених музичких особина, важно је напоменути да је једна од основних карактеристика певања ганги комуникација међу певачима или жеља да се кроз кратку поетску двостиховну форму, грађену на десетерачкој основи, искаже нека порука.
Поред песама старијег начина певања, бројница и ганги, у којима преовладава секундни сазвук, херцеговачка вокална традиција подразумева и примере новијег певања – бећарце. Сазвучна основа овог начина извођења изражена је у хармонском принципу изградње вертикалног музичког склопа и у доминантној улози терцног сазвука са квинтним завршетком. Бећарци које изводе Херцеговци дошли су у ову област из Босанске Крајине и имају све карактеристике певања „на бас”, широко распрострањеног у Србији, Босни и Хрватској.
На основу свега реченог, може се потцртати да је културни идентитет Срба из источне Херцеговине заснован на једногласном певању „од ува”, а посебно двогласном извођењу бројница, ганги и бећараца. Ове форме исказују специфичан музички укус становника овог простора у коме се звучне слике стапају са каменитим пејзажима херцеговачких предела. Њихова улога није да разгале или развеселе слушаоца, већ да га натерају на размишљање о многим важним темама и пренесу поруке покољењима која долазе.
Сања Ранковић