Током 20. вијека Билећа је прошла кроз једну од највећих промјена у својој историји. Град и његова околина, дуго везани првенствено за сточарство, пољопривреду, трговину и занатство, послије Другог свјетског рата постепено постају дио убрзане индустријализације Југославије. У свега неколико деценија настају велики производни погони, нова радна мјеста и читава радничка култура, док изградња хидроенергетског система на Требишњици истовремено мијења пејзаж готово до непрепознатљивости.

Индустријска баштина Билеће зато нису само напуштене фабричке хале и машине. Њу чине и Билећко језеро, путеви, измјештене саобраћајнице, радничка насеља, производи који су из Билеће путовали широм Југославије и свијета, али прије свега сјећања хиљада људи чији су животи били повезани са фабрикама.

Од малог херцеговачког града до индустријског центра

Прије Другог свјетског рата Билећа није имала значајнију индустрију. Таква ситуација није била необична за источну Херцеговину: индустријски развој Босне и Херцеговине био је изразито неравномјеран, а поједине општине, међу којима и Билећа, остале су готово без већих индустријских предузећа.

Промјена долази након 1945. године, а посебно од 1960-их. Нова предузећа нису значила само другачији начин производње. Она су доносила редовна запослења, школовање стручних кадрова, већу економску самосталност породица и убрзану урбанизацију. До почетка 1990-их Билећа је имала развијену текстилну, металопрерађивачку, прехрамбену и грађевинску д‌јелатност. Међу најважнијим предузећима били су „Билећанка“, „Ковница“, „Житопродукт“ и грађевинско предузеће „Видуша“. 

Билећанка – фабрика која је обиљежила град

Један од најпрепознатљивијих симбола индустријске Билеће била је фабрика тепиха „Билећанка“.

Предузеће је основано почетком 1960-их. У службеном регистру из 1960. године наводи се Фабрика тепиха „Билећанка“, коју је основао Народни одбор Општине Билећа за машинску производњу букле и велвет тепиха. У југословенским прегледима развоја текстилне индустрије фабрика се неколико година касније појављује као један од нових индустријских капацитета, са пројектованим капацитетом од око 500.000 квадратних метара тепиха годишње.

У својим најбољим годинама „Билећанка“ је запошљавала до приближно 2.000 радника и производила тепихе и друге текстилне производе по којима је постала позната далеко изван Херцеговине.

За Билећу је њен значај био много већи од саме производње. Фабрика је била мјесто запослења неколико генерација, а посебно је важна била могућност запошљавања жена. Плата из фабрике улазила је у хиљаде домаћинстава, док је ритам смјена постао дио свакодневног ритма цијелог града.

Зато некадашњи комплекс „Билећанке“ данас можемо посматрати као један од најважнијих простора индустријског памћења Билеће.

Ковница – Билећа на индустријској карти Југославије

Други велики симбол касне индустријализације била је Ковница, металопрерађивачки погон настао током 1980-их у оквиру система „Енергоинвеста“.

На приближно 55.000 квадратних метара производили су се висококвалитетни откивци, дијелови арматура и прирубнице, користило се ковање у калупима и ваљање прстенова, а значајан дио производње пласиран је на страна тржишта. Пред почетак рата у фабрици је радило приближно 900 људи.

Ако је „Билећанка“ представљала текстилну индустрију и масовно запошљавање, „Ковница“ је представљала технолошки захтјевнију индустрију и укључивање малог херцеговачког града у знатно шире југословенске и међународне производне ланце.

Највећа фабрика била је – пејзаж

Можда најдраматичнији индустријски подухват 20. вијека ипак није настао унутар фабричких зидова.

Био је то хидроенергетски систем Требишњице.

Припремни радови почели су 1959. године. Градња није подразумијевала само бране и електране већ и приступне путеве, градилишна насеља, реконструкцију путева и измјештање ускотрачне жељезничке пруге Требиње–Билећа. ХЕ Дубровник почела је са радом 1965, а ХЕ Требиње I 1968. године.

Преграђивањем Требишњице код Гранчарева настала је велика акумулација – Билећко језеро.

Тиме је енергија ријеке претворена у електричну енергију, али је цијена модернизације била огромна промјена културног пејзажа. Под водом су остали дијелови долине Требишњице, земљишта и насеља, као и бројни трагови старијег живота. Становништво појединих села морало је напустити своја имања, док су неки споменици премјештени прије потапања.

Индустријализација је тако овд‌је дословно произвела нови пејзаж.

Данашње Билећко језеро зато није само природно лијеп призор нити само хидроенергетска акумулација. Оно је споменик једној епохи у којој су технички напредак, производња енергије и идеја модернизације били довољно снажни да промијене читаву долину.

Фабрика као дио свакодневног живота

Крајем 20. вијека индустрија је представљала један од темеља економског живота Билеће. Према каснијим извјештајима, неколико хиљада људи било је непосредно запослено у билећким фабрикама; само „Билећанка“ и „Ковница“ у својим најбољим периодима запошљавале су око 2.900 радника.

Али индустрију не треба мјерити само бројем запослених или количином произведене робе.

Рад у фабрикама стварао је посебну друштвену културу. Постојали су радни колективи, смјене, мензе, синдикалне активности, заједничка путовања и прославе. Генерације Билећана упознавале су се на послу, тамо стицале пријатеље и проводиле велики дио живота. Индустрија је учествовала у обликовању нових друштвених односа једнако колико и у производњи тепиха или металних дијелова.

Распад Југославије, рат, губитак тржишта, технолошко заостајање и проблематичне приватизације довели су током 1990-их и почетком 21. вијека до гашења или драстичног смањења некадашње индустријске производње. Простори који су некада били пуни радника данас имају сасвим друге функције или стоје као фрагменти једног несталог привредног система.

Баштина једног времена

Управо зато данас можемо говорити о индустријској баштини Билеће.

Фабричка хала, стара фотографија радничког колектива, тепих произведен у „Билећанки“, метални предмет из „Ковнице“, радна књижица, униформа, фабричка значка или прича некадашњег радника могу бити историјски извори једнако као много старији археолошки предмети.

Индустријска баштина говори о времену када је Билећа из мале средине постала дио много већег система производње и размјене. Говори о људима који су из околних села долазили у град, о женама које су уласком у фабрике стицале сопствена примања, о мајсторима и инжењерима, о великим инфраструктурним пројектима, али и о цијени коју је модернизација понекад захтијевала.

Од потопљене долине Требишњице и настанка Билећког језера до хала „Билећанке“ и „Ковнице“, 20. вијек оставио је у Билећи један сасвим нови слој баштине.

То је баштина машина, рада и енергије – али прије свега баштина људи који су од њих градили свој свакодневни живот.

Саша Чавал

Аутор

Чавал, Саша

Просторни обухват

Билећа

Временски обухват

20–21. вијек

Тема
  • Индустријска баштина
  • Билећа
  • индустријализација
  • фабрике и производња
  • радничка култура
Локација
42.87287900, 18.43663300
Prikaži na mapi Још из категорије