Само неколико километара од Билеће, скривена међу тишином шумарка и благим падинама, налази се некропола стећака у селу Баљци. Реч је о месту где се, под отвореним небом, већ вековима чувају трагови људи који су овде живели, одлазили и враћали се, сећали се и умирали. Ова некропола под стећцима је од изузетног значаја и представља једну од двадесет и осам некропола стећака која је под заштитом УНЕСКО.

Гребнице – Бунчићи је средњовековна некропола, настала између 13. и 16. века, на којој је документовано око три стотине стећака. Према карактеристикама наптиса, може се датовати у 15. век, али то не значи да постоје и евентуално старији споменици без натписа. Мањи део гробља стоји на старој праисторијској хумци (тумулу) док се већина налази у оближњој Радмиловића Дубрави. Иако археолошка ископавања никада нису спроведена, бројност и разноликост споменика говоре многе приче. Занимљиво је да на многим местима у Херцеговини, праисторијске хумке, било земљане или камене, бивају коришћене као места за уковање у средњем веку, те око њих настају гробља под стећцима. Претпоставља се да се важан део становништва како у бронзаном и гвозденом добу, тако и у средњем веку бавио такозваним трансхумантним сточарством, односно сезонским извођењем стоке у планине или летишта.

Споменик браће Влаховић

Нарочито је видљив и један висок камени сандук за двојицу сахрањене браће Влаховић највероватније припадника заједнице покретних сточара. Натпис би смо могли превести на следећи начин: Овде леже Цријеп и Рашко Влаховић. Овде леже два Влахова сина. Понављање формулација натписа додатно суочава са смрћу, а мрачна осећања обавијају разлоге због којих су браћа сахрањена један поред другог. Остајемо са више питања него одговора. Да ли су умрли/погинули у истом часу? Да ли је отац сахранио синове или је идеја натписа да се укаже којој породици припадају Цријеп и Рашко? Прича, урезана у камен, говори о кретању, о раду, о припадности једном ширем феудалном свету. У средњем веку су презимена патримонијална, односно, преносе се по оцу тако да могу иста презимена имати људи који нису у сродству (како је уосталом и данас). За Влаховиће који су нам познативији из извора знамо да су били вазали војводе Радослава Павловића у првој половини XV века, али остаје и даље упитно ко су Цријеп и Рашко.

Прича о незавршеном натпису

На високом споменику Вукше Дупчевића недовршен је натпис: Асе лежи Вукша Дубчевић. Братие! Ја сам био како ви, а ви ћете б… Било би очекивано да се заврши: а ви ћете бити како јесам ја. Стећак Вукше Дупчевића, један је од два монументална споменика са ове некрополе, који се због својих јединствених карактеристика, данас чувају у Земаљском музеју у Сарајеву. Није јасно зашто дијак (писар) није завршио овај натпис иако на споменику има сасвим довољн о места за то. Реч је о завршној обради споменика која није довдена до краја, иако је много претходних корака већ учињено. На самом гробљу су корићени назубљени чекићи и длета, да би се извела израда рељефа и натписа. То између осталог знамо и на основу једног стећка на коме су исклесани симболи ковача (клесара) као што су чекић, длето и клин. Послови на изради стећака описвани су следећим глаголима: сијећи, усијећи, поставити, побилижити, покаменовати. За неке од клесара (ковача) знамо поименце, а некада је једна личност могла да ради оба посла, односно да буде и ковач и дијак. Међутим, посао дијака је био специјализован и указивао на образоване појединце, који су вероватно долазили из властелинског и свештеничког сталежа. Зашто је дијак стећка Вукше Дупчевића прекинуо посао у пола речи је тешко рећи али представља занимљиво питање о томе докле сеже наша брига за покојнике и када се одустаје од неког процеса. Да ли су разлози веома једноставни: да је дијак умро или да није био плаћен? Овај случај нас подсећа да погреб и бригу о мртвима најчешће преузимају чланови породице или непосредно окружење у оквиру друштвеног устројства, па некад ствари нису онакве како би покојник желео. Због тога су и у средњем веку људи прибегавали и томе да стећак обезбеде за живота.

На некрополи је документован једноцифрен број ћириличних средњовековних епитафа, али ипак довољно да се сврстава међу некрополе које имају највише оваквих натписа. Имена попут Вукше Дупчевића, Бунца Рушовића, Рашоја, Цријепа и Рашка Влаховића, калуђера Григорија и Раде Раичеве дају овом тихом камењу личне приче. Та имена нас подсећају да су иза сваког стећка стајали конкретни живљени животи и подсећају нас на нашу пролазност.

Приче у (покретним) сликама

Најчешћи облици надгробника на овој некрополи стећака су сандуци и плоче, а један упечатљив слемењак (висок сандук који има кров/сљеме) стоји на врху тумула, древном месту које спаја прошлости сточарских заједница из различитих времена. Један број стећака носи разнолике украсе. Ти мотиви, једноставни а снажни, изгледају као да још увек шапућу приче оних који су их уклесали. Реч је о аркадама, повијеним лозицама, крстовима, полумесецу, розетама, ромбовима, венцима, али и необичним низовима птица и других животиња. Док птице могу имати стару симболику пресељења душе на други свет, вредне пажње су и животиње у покрету.

Стећак из Радмиловића Дубраве код Билеће

Међу бројним појединачним мотивима, вреди истаћи вероватно јелене или срне у трку које се срећу као мотив на некрополи Гребнице – Бунчићи. Не само да ове животиње подсећају на важност кретања под‌једнако за људе и животиње у простору који деле, већ у средњовековном свету јелени у трку имају врло специфично хришћанско значење. У средњовековном хришћанском симболичком репертоару, нарочито кроз текстове попут Физиолога, јелен је симбол Христа. Како се наводи у средњовековном Физиологу домаће редакције: Давид говори – као јелен на изворима водним…, тако жуди душа наша теби, Боже. Јелени у низу који прелазе реку који су видљиви на средњовековним илустрацијама бестијарија сведоче о феномену који се може опазити код јелена приликом прелазака воде о међусобној помоћи, што кроз средњовековни поглед на свет добија додатно значење. Људи теже да помогну и опазе оне који су се уморили и који су у неком часу слаби, тако да јелени на стећцима могу сведочити и о норми међусобне помоћи као духовне врлине.

Некропола Гребнице – Бунчићи није само место где можемо пронаћи различите типове стећака, оно је тачка сећања на сахрањене и охрабрење да трагови прошлости настављају да живе упркос протоку времена. То је простор сусрета епоха: праисторијске хумке и средњовековне традиције, сточарских кретања и феудалних обавеза, индивидуалних имена и заједничког памћења.

У миру дубраве, стећци и даље позивају да застанемо и размислимо о вредности живота и пролазности.

Извори:

Бујак, Един. 2018. Стећкопедија: камено благо старе босанске државе. Сарајево: Младинска књига.

Богдановић, Димитрије и др. 1989. Фисиолог. Средњовековни медицински списи. Београд: Просвета, СКЗ.

Куртовић, Есад. 2005. Ситни прилог о власима Влаховићима, Годишњак БЗК Препород 5, 49-58.

Ловреновић, Дубравко. 2009. Стећци: босанско и хумско мраморје средњег вијека. Сарајево: РАБИЦ.

Пекић, Радмило. 2018. Билећке Рудине у средњем вијеку. Косовска Митровица: Филозофски факултет у Приштини са провеременим седиштем у Косовској Митровици.

Моника Милосављевић

Категорија Трагови времена
Аутор

Милосављевић, Моника

Просторни обухват

Баљци

Гребнице–Бунчићи

Радмиловића Дубрава

Билећа

Босна и Херцеговина

Временски обухват

Праисторија

13–16. вијек

Тема
  • Гребнице–Бунчићи
  • Радмиловића Дубрава
  • Баљци
  • стећци
  • УНЕСКО
  • некропола
  • тумул
Локација
42.90593400, 18.46419100
Prikaži na mapi Још из категорије