„Билећа је варошица мала, ал’ је до сад два Оскара дала”
Овај стих, који се годинама изговарао у Билећи, на једноставан и духовит начин чува сјећање на двојицу умјетника који су име родног града пронијели далеко изван његових граница – глумца Карла Малдена и филмског ствараоца Душана Вукотића. За Билећу је тај стих више од досјетке. Он је подсјетник да и из малих средина могу потећи људи чији ће рад обиљежити свјетску културу.

Душан Вукотић рођен је 7. фебруара 1927. године у Билећи, у породици Радована и Даринке Вукотић. Отац Радован био је војни официр, па је породица, пратећи његову службу, често мијењала мјеста боравка. Дјетињство и младост Душана Вукотића тако су били везани за различите градове, међу којима су били Шибеник, Бихаћ, Книн и Подгорица. Након завршене гимназије у Подгорици, одлази у Загреб, гдје студира архитектуру на Техничком факултету. Управо ће у том граду започети његов дуги и плодоносни пут кроз свијет филма. Студирао је архитектуру, а цртеж је од почетка био једно од његових најважнијих средстава изражавања. Још у младости показивао је таленат за карикатуру, а своје радове објављивао је у хумористичким и сатиричким листовима, међу којима су били „Керемпух”, „Јеж” и „Вјесник”, као и у часопису „Филмска култура”. Из карикатуре и стрипа постепено је закорачио у анимацију, умјетност која ће постати његово најзначајније стваралачко поље.

Први сусрет са цртаним филмом остварио је почетком педесетих година, радећи у загребачком „Дуга филму”. Године 1951. режирао је, заједно са Јосипом Сударом, филм „Како се родио Кићо”, а наредне године радио је на филму „Зачарани дворац у Дудинцима”. Године 1956. постао је један од утемељивача Студија за цртани филм „Загреб филма”, који ће убрзо постати средиште новог и препознатљивог умјетничког покрета – Загребачке школе цртаног филма.
Средином двадесетог вијека анимираним филмом доминирао је модел који је прославио амерички студио Волта Дизнија. Вукотић је у почетку учио на постојећим примјерима, али се није задовољио њиховим понављањем. Заједно са сарадницима тражио је другачији пут – ликовно сведен, изражајан и слободан од потребе да се сваки покрет и сваки детаљ прикажу што реалистичније. Тако се постепено развијао његов оригинални ауторски израз, заснован на једноставности линије, стилизованим облицима и пажљиво одабраним покретима. Такав приступ није значио сиромаштво израза, већ управо супротно, могућност да се са мало средстава постигне снажан умјетнички и мисаони ефекат. Вукотић је био цртач, аниматор и редитељ, а често и сценариста својих филмова. Разумио је да анимација није само покретање нацртаних ликова него стварање цјеловитог свијета, са сопственим законима, ритмом и значењем.

Управо ће таква слобода израза постати једно од главних обиљежја Загребачке школе цртаног филма. Њени аутори нису само тражили нов начин да испричају причу већ су истраживали шта све анимирани филм може да буде. У њиховим дјелима хумор је често прикривао озбиљнија питања; однос човјека и технике, усамљеност, насиље, потрошачке навике и крхкост свијета који човјек покушава да уреди према сопственим жељама. Вукотић је био међу ствараоцима који су доказали да цртани филм није намијењен искључиво дјеци и да једноставна слика може да носи сложену поруку.
Врхунац међународног признања стигао је са филмом „Сурогат”, снимљеним 1961. године у продукцији „Загреб филма”. За овај кратки анимирани филм Вукотић је 1962. године добио награду Америчке филмске академије – Оскар, у категорији кратког анимираног филма. Био је то први Оскар у тој категорији додијељен анимираном филму произведеном изван Сједињених Америчких Држава. Та награда није била само признање једном аутору него и потврда да је анимација настала изван највећих свјетских продукцијских центара могла да понуди нешто оригинално и умјетнички значајно.
Прича филма наизглед је једноставна. На плажу долази туриста који надувава све што му је потребно за одмор – од душека и мора до хране и партнерке. У његовом свијету све се може створити лако, брзо и без напора. Међутим, један мали, стварни предмет прекида ту илузију и доводи до нестанка свега што је туриста створио. Оно што је изгледало као савршено уређен свијет показује се као привремено и крхко. У том необичном, духовитом призору Вукотић је створио сатиру потрошачког друштва и човјекове жеље да све посједује одмах, без труда и без размишљања о посљедицама. Напумпани свијет филма постаје метафора живота у којем привид може да замијени стварност, а оно што је лако стечено може исто тако лако и да нестане. Зато „Сурогат” није само технички и ликовни експеримент него и промишљање о људској природи, илузијама и границама које се не могу уклонити пуком жељом. Филм је оставио снажан траг и због начина на који је остварен. Вукотић је сводио цртеж на оно што је неопходно, ослобађајући га сувишних детаља, али не и изражајности. Његова линија била је једноставна и прецизна, а покрети пажљиво одабрани. Управо је та редукција омогућила да сваки елемент добије своју улогу и да се значење гради без сувишног објашњавања. „Сурогат” је тако постао једно од најпрепознатљивијих остварења Загребачке школе цртаног филма и филм који је Вукотићу донио трајно мјесто у историји свјетске анимације. Остаће упамћено да је после овог филма Вукотић добио позив од самог Волта Дизнија да у његовој филмској индустрији направи серију од 52 филма, на тему из „Сурогата”. Душан је ту понуду одбио ријечима да све што је имао да каже на ту тему урадио је кроз свој цртани филм. Чак ни немали финансијски подстрек није био довољно примамљив да промијени свој став. Успјех „Сурогата” није био усамљен. Вукотићев филм „Игра”, у којем се преплићу анимација и играни филм, био је номинован за Оскара 1963. године. У њему дјечја игра, започета цртежом, постепено прераста у сукоб са трагичним посљедицама.
Вукотић је био комплетан аутор својих филмова, а ту су „Пиколо“, „Игра“, „Мрља на савјести“, „Опера кордис“, „Ars gratia artis“ и „Скакавац“. У неким од њих експериментисао је с комбинацијом цртаног и играног филма. Снимио је и три дугометражна играна филма: „Седми континент“, „Акција стадион“ и „Гости из галаксије“. Посљедњи филм, „Добро дошли на планету земљу“, направио је 1993. године. Његов опус обухватао је и друге филмске форме, али је анимација остала област у којој је остварио најпрепознатљивији и најтрајнији допринос.
Од 1967. године предавао је филмску режију на Академији драмске умјетности у Загребу, гдје је генерацијама студената преносио знање и искуство стечено током вишедеценијског рада. Године 1971. изабран је за члана Америчке академије за филм, а Црногорска академија наука и умјетности примила га је за дописног члана 1977. и за редовног 1985. године. Двадесет пет година предавао је филмску режију на Академији за казалиште, филм и телевизију у Загребу, а од 1957. до 1989. водио је сталну колумну у „Филмској култури“. Међународно удружење цртаног филма 1987. додијелило му је награду за животно дјело за изузетан допринос умјетности анимације.
Иако је највећи дио живота и стваралаштва провео у Загребу, Билећа је остала важно мјесто у личној причи Душана Вукотића. Његова веза са родним градом није сачувана само у биографским подацима већ и у ријечима које је оставио приликом једног сусрета са Билећанима. Наиме, у октобру 1989. године Вукотић је учествовао у културној манифестацији „Билећани Билећанима”, окупљању истакнутих умјетника, књижевника, глумаца и редитеља рођених у Билећи. У споменар манифестације, који се и данас чува, записао је:
„Драги Билећани, Билећа је варошица мала, ал’ је до сад два Оскара дала!! Један од њих срдачно Ваш, Душан Вукотић”.
На другој страни споменара оставио је и личнију поруку, која открива колико је родни град задржао мјесто у његовим мислима:
„Године пролазе, а ја сам све више мислима у Билећи. Из родног града полазимо, у њега се обавезно враћамо.”
Запис датиран 1. октобра 1989. године данас има посебну вриједност. У њему нема великих ријечи о слави, наградама и свјетском успјеху. Има тек неколико реченица човјека који је далеко од родног мјеста изградио живот и каријеру, али није изгубио осјећај припадности. Оне јесу главна нит која повезује Вукотића и Билећу и свједочи о томе да се та веза не мјери тиме колико је времена провео у родном граду, већ осјећајем које је тај град задржао у његовом личном памћењу.
Душан Вукотић преминуо је 8. јула 1998. године. Говорећи о Душану Вукотићу, филмски ствараоци истицали су његову способност да кроз анимацију ствара особен, препознатљив свијет и да цртеж сведе на суштину поруке. Вукотић је, према тим запажањима, био умјетник који није настојао да публику освоји пуком атракцијом, већ да је наведе да препозна оно што се крије иза слике. Његов рад подсјећа да анимирани филм може бити и поезија и сатира, и игра и озбиљно промишљање о свијету. Зато значај Душана Вукотића не стаје у чињеницу да је освојио Оскара. Он је припадао генерацији стваралаца која је доказала да умјетничка оригиналност не зависи од величине продукције нити од припадности моћним филмским центрима. Са сарадницима је изградио препознатљив језик анимације, а својим филмовима отворио простор за нове теме, поступке и начине мишљења. Његов допринос остао је дио историје свјетског анимираног филма.
Иако је својим дјелом изашао далеко изван граница Билеће, Билећа јесте остала дио његове приче. Данас, када се његово име помиње уз Оскара и историју анимације, вриједи сачувати и оно једноставно, људско свједочанство које је оставио својим суграђанима. Јер иза свјетски признатог умјетника остао је човјек који је знао одакле је кренуо и који је, како је сам написао, све више мислима био у свом родном граду.
Марија Милошевић
Извори:
Кисић, Мишо, „Зборник 2002,” Коријени познатих, Билећа, јул 2003. године
Вујошевић, Никола, „Душан Вукотић Вуд”, https://www.montenegrina.net/pages/pages1/film/dusan_vukotic_vud.htm
А. В., Душан Вукотић, https://www.biografija.com/dusan-vukotic/
Никчевић, Н. „Реквијем за Душана Вукотића”, ПОБЈЕДА, 15. јул 1998, 15
И. М. „Оскаровац из загребачке школе”, ДАН, 25. јул 2010, 7
Бојко, Велимир, „Цртић о сурогату”, ГЛАС, 15. и 16. септембар 2007.