Постоје места која вековима изгледају непромењено. А постоје и она која нестану готово преко ноћи. Долина Требишњице, између Билеће и Требиња, припада овој другој групи. Некада су њоме пролазили путеви, између обрадивих њива налазила су се села, а уз саму реку стајао је древни манастир Добрићево. Данас су на његовом месту дубине Билећког језера.

Добрићево – Црква Ваведења Пресвете Богородице
Добрићево – Црква Ваведења Пресвете Богородице

Снимио Ћиро Раич

Замислити Добрићево на његовом првобитном месту данас је могуће само захваљујући старим фотографијама и сећањима. Све остало прекрила је вода. Ипак, светиња није нестала заједно са старим пејзажом. Она је променила своје место и наставила да живи па стога њена историја није само прича о једном средњовековном манастиру, већ о и томе како се наслеђе прилагођава великим променама.

Живот уз Требишњицу

Када је Добрићево подигнуто крајем XV или вероватније почетком XVI века у време тврдошких митрополита (мада предање казује да се то догодило пуно раније), Требишњица није представљала препреку него везу. Њена долина била је простор сусрета села, пашњака и трговачких путева. Људи су се њоме кретали, уз њу обрађивали земљу и подизали своје храмове.

Добрићево – панорама
Добрићево – панорама

Снимио Ћиро Раич

Иако је Херцеговина већ била под османском влашћу, управо у то време настаје или се обнавља читав низ манастира – Тврдош, Житомислић, Завала, Косијерево, Пива и Добриловина. Добрићево је било део тог снажног духовног и градитељског замаха. Током векова окупљао је вернике из околних крајева, а његови калуђери били су повезани са другим манастирима у Херцеговини, Црној Гори, Србији и на Светој Гори. Заједно са њима путовали су монаси, сликари, књиге, богослужбени предмети и уметнички узори.

Црква манастира Добрићево припада групи једнобродних храмова рашког градитељског наслеђа, скромних димензија, али складних пропорција. Њена једноставна архитектура, са полукружном олтарском апсидом и каменим кровом покривеним плочама, добро је прилагођена херцеговачком кршу и представља спој средњовековне традиције и локалног градитељског искуства. Управо та ненаметљива складност омогућила је да живопис у унутрашњости постане главни носилац духовне и уметничке поруке манастира јер посебно место у њему заузимају фреске Георгија Митрофановића, једног од највећих сликара српске поствизантијске уметности.

Када река промени ток

Људи су вековима прилагођавали живот Требишњици. У XX веку догодило се супротно – човек је променио реку. За потребе хидроенергетског система настало је Билећко језеро. Под водом су остали делови старих путева, оранице, гробља и села. Нестао је читав један културни пејзаж који је вековима повезивао људе са реком. Са њим је могло нестати и Добрићево. Али управо тада почиње његова најнеобичнија прича.

Пре пресељења Добрићево је пажљиво проучено. Конзерватори, архитекти и рестауратори документовали су сваки део грађевине. У периоду 1964-65 зидови су растављени камен по камен. Сваки блок добио је своју ознаку како би на новој локацији могао поново да заузме исто место које му је припадало вековима. Посебан изазов представљале су фреске. Њихово одвајање, заштита и враћање у обновљену цркву захтевали су велико искуство и прецизност. Циљ није био да се направи нова црква, већ да се сачува стара. На крају је манастир поново подигнут, неколико километара даље, изнад највише коте будућег језера.

Пренос Манастира Добрићево
Пренос Манастира Добрићево

Снимио Ћиро Раич

Добрићево није усамљен пример. У исто време, због изградње акумулационих језера, пресељена је и црква манастира Пиве, док је изнад места потопљеног манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури подигнут нови. Иако то време није било наклоњено сакралном наслеђу, ипак је пронађен начин да се ова изузетна здања сачувају.

Фреске хиландарског монаха и сликара Георгија Митрофановића

Када је око 1615. или 1616. године стигао у Добрићево, Георгије Митрофановић иза себе је већ имао радове у Хиландару и другим манастирима. Његов долазак у Херцеговину показује да Добрићево није било забачени манастир на рубу тадашњег источно-хришћанског света, већ место укључено у широку мрежу духовних и уметничких веза које су повезивале Свету Гору, српске земље, залеђе Јадрана и Херцеговину.

Митрофановић је у Добрићеву радио у преломном периоду свог стваралаштва, када је већ формирао препознатљив уметнички израз, али још није достигао раскош стила који ће обележити његова каснија дела. Његове фреске у Добрићеву одликују мекши и мање сигуран цртеж, доста складна композиција и уздржанији колорит, у којима се преплићу строга византијска традиција и понеки утицај западне уметности пристигао преко јадранског приморја. Оне данас представљају једно од највреднијих остварења српског зидног сликарства XVII века и због њих Добрићево заузима посебно место у историји српске поствизантијске уметности.

Пресељењем нису спасени само зидови манастира. Са њима су сачуване и Митрофановићеве фреске, које представљају важно дело за сагледавање његовог целокупног опуса. Да није било овог сложеног конзерваторског подухвата, једно од вреднијих дела српског поствизантијског сликарства остало би заувек испод површине Билећког језера. Пресељење Добрићева зато представља пример како се знањем, стрпљењем и одговорношћу може сачувати културно наслеђе за будуће генерације.

Добрићево данас и у прошлости

Шта је заправо остало исто? На први поглед одговор изгледа једноставан – остали су исти зидови. Поставља се питање да ли је то довољно? Старо Добрићево било је окружено реком, њивама и сеоским путевима. Данашње Добрићево окружено је водом, шумом и сасвим другачијим пејзажом. Променио се предео, измењен је начин на који ходочасници долазе до манастира, другачије је искуство простора.

Ипак, оно што није нестало јесте његова улога. И даље се у Добрићеву приносе молитве Богу и служи се света литургија. Још увек окупља вернике. Фреске и иконе настављају да говоре истим језиком, иако их данас посматрамо на другом месту. Његова мисија се наставља, данас је то живи женски манастир у саставу епархије Захумско-херцеговачке Српске православне цркве.

Добрићево стога показује да културно наслеђе није само скуп камених зидова. Њега чине и сачуване успомене, обичаји, духовност, богослужење и људи који га изнова оживљавају, а због чијих духовних потреба је и настало.

Наслеђе које се креће

Већина прича о кретању говори о људима који одлазе и враћају се. Прича о Добрићеву другачија је јер се овде креће сам споменик турбулентне историје херцеговачких простора. Манастир је променио место како би сачувао своју прошлост. Његов пут није био последица рата нити природне катастрофе, већ свесне одлуке да се у тренутку великих промена пронађе начин да културно наслеђе опстане.

Зато Добрићево данас представља један од најупечатљивијих примера да непокрено културно наслеђе није увек статично. Оно може променити свој положај, окружење, па чак и пејзаж којем припада, а да притом не изгуби свој идентитет. Можда управо зато, гледајући мирну површину Билећког језера, вреди сетити се да испод ње није остао само један стари пут или неколико кућа. Тамо је остало првобитно место манастира који је наставио свој живот на другој обали, носећи са собом камен, фреске, молитву и сећање читавог једног краја.

Владимир Џамић

Категорија Духовно насљеђе
Аутор

Џамић, Владимир

Просторни обухват

Добрићево

Орах

долина Требишњице

Босна и Херцеговина

Временски обухват

крај 15. или почетак 16. вијека до данас

фреске 1615–1616

премјештање 1964

Тема
  • манастир Добрићево
  • Орах
  • Георгије Митрофановић
  • фреске
  • премјештање споменика
  • Билећко језеро
Локација
42.81788900, 18.41327400
Prikaži na mapi Још из категорије