„Жене су нам биле јача грана него мушкарци.
Моја баба Ангелина рођена је у Стоцу. Отац јој је био трговац вином и маслинама, а ђед јој је био прота у Новом Пазару. Имала је још три сестре и четири брата. Године 1941. већина породице је настрадала: одведена у Јасеновац и тамо убијена. Њен најмлађи брат је једино преживио зато што је у том тренутку био студент у Београду. Звао се Богдан Поповић, новинар „Политике“ и дугогодишњи уредник „Политикиног забавника“.
Баба Ангелина, супруга Николе Лучића, имала је шесторо дјеце: пет кћери (Нишаву, Вуку, Ксенију, Драгу и Миру) и јединог сина Сима. Симо је непосредно послије Другог свјетског рата, 1946. године, као деветнаестогодишњак послат у Босански Брод да буде тамо учитељ. Убрзо су добили вијест да се Симо утопио под неразјашњеним околностима. Његово тијело породица никад није добила нити било какву другу информацију о његовој смрти.
Моја баба Ангелина је била веома религиозна, али то никоме није наметала. Много је читала и била истакнути члан Народне библиотеке, па је добијала награде као читалац који прочита највише књига у једној години.
Ову Библију читала је сваки дан. На посљедњој страници њене Библије стоји потпис њеног сина јединца, прерано страдалог Сима.“

Снимио Јован Видаковић

Снимио Јован Видаковић

Снимио Јован Видаковић

Снимио Јован Видаковић

Снимио Јован Видаковић

Снимио Јован Видаковић
Поред Ангелинине Библије, Здравка и Бранка Томовић чувају свијећњак и кадионицу из куће њеног супруга Николе Лучића. Према њиховом казивању, ови предмети потичу с краја XIX вијека.