„Жене су нам биле јача грана него мушкарци.

Моја баба Ангелина рођена је у Стоцу. Отац јој је био трговац вином и маслинама, а ђед јој је био прота у Новом Пазару. Имала је још три сестре и четири брата. Године 1941. већина породице је настрадала: одведена у Јасеновац и тамо убијена. Њен најмлађи брат је једино преживио зато што је у том тренутку био студент у Београду. Звао се Богдан Поповић, новинар „Политике“ и дугогодишњи уредник „Политикиног забавника“.

Баба Ангелина, супруга Николе Лучића, имала је шесторо дјеце: пет кћери (Нишаву, Вуку, Ксенију, Драгу и Миру) и јединог сина Сима. Симо је непосредно послије Другог свјетског рата, 1946. године, као деветнаестогодишњак послат у Босански Брод да буде тамо учитељ. Убрзо су добили вијест да се Симо утопио под неразјашњеним околностима. Његово тијело породица никад није добила нити било какву другу информацију о његовој смрти.

Моја баба Ангелина је била веома религиозна, али то никоме није наметала. Много је читала и била истакнути члан Народне библиотеке, па је добијала награде као читалац који прочита највише књига у једној години.

Ову Библију читала је сваки дан. На посљедњој страници њене Библије стоји потпис њеног сина јединца, прерано страдалог Сима.“

Поред Ангелинине Библије, Здравка и Бранка Томовић чувају свијећњак и кадионицу из куће њеног супруга Николе Лучића. Према њиховом казивању, ови предмети потичу с краја XIX вијека.

Категорија Наше благо
Локација
42.87620000, 18.42965700
Prikaži na mapi Још из категорије